О нама

У данашњој геополитичкој ситуацији српски народ се налази на једној духовној и националној ветрометини. Готово би се могло рећи да не знамо више ни ко смо ни шта смо. У таквом тренутку јавља се Духовно-национални центар. Чему то, многи ће се занимати. У своју аргументацију они ће изнети велики број сличних организација које су деловале и које данас делују. Међутим, све оне су своје основе градиле на погрешним принципима разједињавања, а не уједињавања. Шта је то Духовно-национални центар, може се запитати. Он је покушај да се разједињено састави и да се национално уједини са духовним. То је наш једини и првенствени циљ. Да се зна ко смо и шта смо. Да коначно слободно можемо изговорити: „Срб је Христов, не боји се смрти!“
У своме деловању Духовно-национални центар ће узети најбоље из различитих организација и покрета који су раније деловали, трудећи се да их поново не разједини већ да их коначно уједини у једно – у духовно.Богомољство је настало као одговор чисте народне душе на појаву разних верских организација још у другој половини деветнаестог века. Почетком двадесетог века оно се шири међу интелигенцијом и појављује се низ часописа који се труде да пруже одговоре на бројна питања везана за духовни живот. После Првог светског рата појављује се неколико покрета који касније узимају заједнички назив Православна народна хришћанска заједница. За духовног вођу овог препородилачког покрета изабран је Свети владика Николај. Све до Другог светског рата богомољство је било у порасту. Тако је године 1940. постојало 900 братстава са 150.000 активних чланова, од чега 30.000 интелектуалаца, међу којима и неколико њих са докторским титулама. Практично оправдање покрета највише се показало у самој Цркви, где су братства Православне народне хришћанске заједнице била огромна снага. Покрет је давао дивно монаштво мушко и женско, које је оживело скоро запустеле манастире.
Кроз практично и национално оправдање у своме препородилачком раду, богомољачки покрет прерастајући у насушност Цркве, поред великог задужбинарског идеала и материјалне обнове светиња, у њеном крилу оживљује светосавску филозофију, песмом, причом, пословицом и говором. Посебно се истиче својом штампом и иде стопама народног генија који је оставио силну и непроцењиву културну заоставштину. Равногорски покрет настаје за време Другог светског рата појавом прве гериле у Европи под вођством пуковника Драгогољуба Михаиловића који је на Равној Гори подигао српски барјак слободе и поручио немачким окупаторима: „Да реч капитулација не постоји у српском језику“. Овај покрет имао је традиционални национално-борбени карактер. Временом и омасовљавањем у њихове редове долазе и свештеници, тако да овај покрет добија карактер једне хришћанске војске. Западна Србија (Подриње) се по инструкцији пуковника Михаиловића, прва подигла против фашистичке силе. Весници борбе били су српски сељаци, свештеници, интелектуалци и предратни официри краљевске војске. Михаиловић је поставио за првог ратног команданта Подриња потпуковника Веселина Миситу. Договор за подизање устанка одржан је у селу Милини, око Петровдана 1941. године. Епилог тог састанка је ослобођење Лознице 31. августа, и тиме овај град улази у историјске анале као прво ослобођено место у тадашњој поробљеној Европи. Предводник устаничкког напада на немачке гарнизоне био је потпуковник Мисита, који ту храбро гине, полажући свој живот на олтар отаџбине. Његов витешки пут наставља пуковник Драгослав Рачић у улози команданта церско- мајевичке групе корпуса. Завршетком Другог светског рата ова три покрета губе велики број својих присталица. Многи су изгинули, неки су отишли на Запад, док су они који су остали затварани, мучени и убијани, а неки су изабрали други пут повукавши се у манастирску тишину. Током педесет године владавине комунизма ови покрети су готови замрли и остало је само сећање на њих. Духовно-национални центар ће у свом деловању настојати да настави традицију ових покрета, усвојивши најбоље делове њихових програма и рада. У оквиру Духовно-националног центра делује и Одбор за подизање храма Светом цару николају. Са благословом епископа шабачког Прeoсвећеног Г. Лаврентија, почела је ове године изградња храма посвећеног Св. Цару-Мученику Николају Александровичу са осталим пратећим објектима. Св. Цар Мученик убијен је заједно са својом Узвишеном Породицом, царицом Александром, царевићем Алексејем и великим књегињама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, 4/17. јула 1918. године од руских бољшевика по наредби нечастивог царомрсца Лењина, а уз свесрдну помоћ Западних сила.
Mногострадални Св. Цар Николај био је велики поштовалац и пријатељ српског народа. У почетку Првог светског рата, када је наша Отаџбина била војно нападнута од Аустро-угарске и осталих земаља Централних сила, руски император објавио је рат овим агресорима, стављајући им до знања да ће свим силама стати у одбрану Православља и Српства. Упутио је на фронт десетине хиљада руских добровољаца да бране своју једноверну и једнокрвну браћу од западних освајача. Тиме је он заувек остао у трајном сећању српског народа као заштитник Светог Православља и свих Словена.
Може се рећи да је иницијатива за проглашење Светим Цара и Његове Узвишене Породице потекла из Србије. Давне 1925. године у новинама се појавио опис виђења једне постарије Српкиње која је у Првом рату изгубила три сина. Двојица су погинула, а трећи је нестао. У сну јој се указао Цар Николај и утешио је речима да неће умрети док не види свог сина. Јер, он је у Русији. Ускоро је добила вест да јој је син жив, а кроз неколико месеци могла је да га привије на своје мајчинске груди. Ово се прочуло и у Св. Синод СПЦ почела су да пристижу сведочења о томе, како српски народ Цара-Мученика сматра свецем. Тако је 1930. године у штампи објављен телеграм, којим су се житељи града Лесковца обратили Синоду СПЦ, са молбом да се покрене питање прибрајања Светима Цара Николаја. Св. свештеномученик Доситеј, митрополит загребачки, изјавио је 1936. године на отварању бриселског спомен-храма Цару Мученику да Србија Господара Императора Николаја Другог поштује као Светога. У два храма из тога времена Цар је већ представљен као Светитељ. То су манастирски храмови Св. Наума на Охридском језеру и Св. Саве у Жичи. О чудесном јављању Цара Николаја у св. Науму сведочио је 1927. лично живописац, руски академски сликар С.Ф. Колесников.
У нашој Армији између два рата постојало је веровање да се сваке године, у ноћи убиства Царске Породице, руски император појављује у београдској Саборној цркви, где се пред иконом Св. Саве моли за српски род, а затим, пешице одлази у Главни штаб и тамо проверава стање Краљевске армије.
Зато, дизање ове светиње, посвећене Св. Цару Николају, испуњење је давнашње жеље нашег народа, да се на тај начин прослави Узвишени Мученик и у Српству.
Посвећујући будући храм Њему, молитвенику и заштитнику целог Православља пред Васкрслим Господом, ми, синови немањићке Србије, желимо да му се одужимо, да одамо признање и да се поклонимо пред његовим мученичким ликом, за сва добра учињена нашем напаћеном народу. Страдање српског и руског народа, уз чување православне вере, мора у овим и у будућим временима бити звезда водиља до краја нашег битисања.
Библиотека Духовно-националног центра броји око 1000 наслова. Поседујемо књиге из области теологије, белетристике, филозофије и историје, као и страну и домаћу периодику из области теологије и осталих поменутих дисциплина. Посебно истичемо наше књиге које се баве тематиком руске царске породице и литературу из националне историје. Библиотека је у фази формирања па Вас молимо да је Вашим прилозима обогатите. Све књиге су каталошки заведене и распоређене по научним дисциплинама.
Издавачка делатност је један од првенствених циљева Духовно-националног центра. У склопу ње издаван је „Билтен храма Св. цара Николаја“ као званично гласило нашега центра. Одлуком Духовно-националног центра „Билтен храма Светог цара Николаја“ од првог јануара 2009. мења назив у „Глас са Цера“. О часопису опширније погледајте овде. Осим периодике у сарадњи са манастиром Чокешина, издата је књига „Народни монах“, која говори о животу, страдању и књижевном раду јеромонаха Митрофана (Матића). Издата је књига „Жртва своје љубави“ о генералу Љуби Бабићу, књига „Витез крста и слободе“ о јеромонаху Георгију Бојићу Џиџи. Објавили смо и антологију песама о генералу Милану Недићу, као и збирку песама Љиљане Вељковић.  У плану је издавање још неколико наслова. Опширније о нашим издањима, као и како да их поручите погледајте овде.
Најважнијих пет циљева Духовно-националног центра биће:
1. Очување православне вере у српском народу и приближавање вере младима.
2. Уједињење духовних и националних покрета у једно, борба за националне интересе, као и ширење толеранције и љубави међу људима.
3. Повезивање српског и руског народа, које ће се остварити кроз подизање храма Светом цару Николају.
4. Очување народних тековина језика, писма и обичаја.
5. Организовање духовних и националних скупова, ликовних и књижевних колонија; као и издавачка делатност у коју се убраја штампање званичног часописа нашега центра „Глас Цера“, као и књига духовне и националне садржине.
Центар се налази у селу Јошева под падинама легендарног Цера. То је мало сеоце, које задужило Српство са доста добрих домаћина, учених људи, ратника у честим ратовима. Српској Цркви је дало преко двадесет свештеника, једну игуманију, а двадесетак мештанки се удало за свештенике. Ово место је један од највећих духовних расадника у Србији. У Првом светском рату, овај терен је натопљен крвљу јунака, мештана, који су бранили огњиште, част и државу. Њихови потомци и житељи овог краја поносни су на те људе и та времена.
Позивамо све верне синове Српске православне цркве, поштоваоце Св. Цара и Његове Породице као и све српске родољубе и пријатеље Русије, да се, у овим тешким историјским тренуцима по српски народ, одазову нашем позиву, да уједињеним заједничким снагама изградимо овај духовно-национални центар и храм Светог цара Николаја на понос целога Српства а све на славу Божију.