Храм

Године 2007. отпочета је изградња храма посвећеног св. Цару-Мученику Николају Александровичу са осталим пратећим објектима. Св. Цар Мученик убијен је заједно са својом Узвишеном Породицом, св. Царицом Александром, св. Царевићем Алексејем и Великим Књегињама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, 4/17. јула 1918. године од руских бољшевика по наредби нечастивог царомрсца Лењина, а уз свесрдну помоћ Западних сила.

Многострадални св. Цар Николај био је велики поштовалац и пријатељ српског народа. У почетку Првог светског рата, када је наша Отаџбина била војно нападнута од Аустро-угарске и осталих земаља Централних сила, руски император објавио је рат српским агресорима, стављајући им до знања да ће свим силама стати у одбрану Православља и Српства. Богобојажљиви Цар упутио је на фронт десетине хиљада руских добровољаца да бране своју једноверну и једнокрвну браћу од западних освајача. Тиме је он заувек остао у трајном сећању српског народа као заштитник Светог Православља и свих Словена. Може се рећи да је иницијатива за проглашење светим Цара и Његове Узвишене Породице потекла из Србије. Давне 1925. године у новинама се појавио опис виђења једне постарије Српкиње која је у Првом рату изгубила три сина. Двојица су погинула, а трећи је нестао. У сну јој се указао Цар Николај и утешио је речима да неће умрети док не види свог сина. Јер, он је у Русији. Ускоро је добила вест да јој је син жив, а кроз неколико месеци могла је да га привије на своје мајчинске груди. Ово се прочуло и у Св. Синод СПЦ почела су да пристижу сведочења о томе, како српски народ Цара-Мученика сматра свецем.

Тако је 1930. године у штампи је објављен телеграм, којим су се житељи града Лесковца обратили Синоду СПЦ, са молбом да се покрене питање прибрајања светима Цара Николаја. Св. свештеномученик Доситеј, митрополит загребачки, изјавио је 1936. године на отварању бриселског спомен-храма Цару Мученику да Србија Господара Императора Николаја Другог поштује као светога. У два храма из тога времена Цар је већ представљен као светац. То су манастирски храмови св. Наума на Охридском језеру и св. Саве у Жичи. О чудесном јављању Цара Николаја у св. Науму сведочио је 1927. лично живописац, руски академски сликар С.Ф. Колесников.

У нашој Армији између два рата постојало је веровање да се сваке године, у ноћи убиства Царске Породице, руски император појављује у београдској Саборној цркви, где се пред иконом св. Саве моли за српски род, а затим, пешице одлази у Главни штаб и тамо проверава стање Краљевске армије.

Зато, дизање ове светиње, посвећене св. Цару Николају, испуњење је давнашње жеље нашег народа, да се на тај начин прослави Узвишени Мученик и у Српству.

Посвећујући будући храм Њему, молитвенику и заштитнику целог Православља пред Васкрслим Господом, ми, синови немањићке Србије, желимо да му се одужимо, да одамо признање и да се поклонимо пред његовим мученичким ликом, за сва добра учињена дела према нашем напаћеном народу. Страдање српског и руског народа, уз чување православне вере, мора у овим и у будућим временима бити звезда водиља до краја нашег битисања.

Храм ће се налазити у селу Јошеви под падинама легендарног Цера. То је мало сеоце, које задужило Српство са доста добрих домаћина, учених људи, ратника у честим ратовима. Српској Цркви је дало преко двадесет свештеника, једну схи-игуманију, а двадесетак мештанки се удало за свештенике. Ово место је један од највећих духовних расадника у Србији. У Првом светском рату, овај терен је натопљен крвљу јунака, мештана, који су бранили огњиште, част и државу. Њихови потомци и житељи овог краја поносни су на те људе и та времена.

Позивамо све поштоваоце св. Цара и његове Породице, свих новомученика руских, као и српске родољубе, пријатеље Свете Русије, и све верне синове Српске православне цркве, чуваре догмата, канона и светоотачког предања једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, да се, у овим тешким историјским тренуцима по српски народ, одазову нашем позиву, да уједињеним заједничким снагама изградимо овај духовно-национални центар на понос целога Српства.