 Житије новомученика Александра Шморела можете прочитати овде: Житије
СРБИ И РУСИЈА Одмах на почетку, истакао бих непобитну историјску чињеницу, да су наша два словенска народа још у давним временима живела на истим оним просторима који и данас припадају Русији што жемо у наставку и показати. Ово са своје стране опет сведочи о заједником пореклу Руса и Срба као и њиховој међусобној сродности. Српски историчари често у последње време цитирају и тумаче древногрчког географа и историчара Страбона, који је живео од 63 г. пре нове ере, до 20 г. нове ере. Страбон је наиме писао да је на територији Западне Азије (данас Русије) и Мале Азије, живео велики народ Срба. Страбон чак наводи и име једног владара по имену Облак, кога ови српски историчари убрајају у Србина, јер Страбон говорећи о народу којим Облак влада, тај народ именује као Sirbaces vel Srbaces . Страбон такође открива и податак да су древни Срби на тим просторима обитавали пуних 400 година све док их Хуни, у давна времена, у једном од ратова, нису нагнали на сеобу према унутрашњости Европе. О горе поменутом српском краљу – по имену Облак, Страбон говори као о моћном владару, који је, око 70 г. пре Христа, слао помоћ од 20 000 војника краљу Фарнаку, господару Босфора и северозападног дела Мале Азије. И знаменити Митрополит Московски Макарије Булгаков, у првом тому своје капиталне Историје Руске Цркве пише, да је још у првом веку, знаменити римски писац и географ Плиније Старији (23.-79г. нове ере), међу осталим народима у области Кавказа, навео и Србе. Плиније Старији у свом делу Historia naturalis, између осталог директно каже: A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii – Поред Кимеријана станују Меотијци, Вали, Срби, Зинги, Псеси. Иначе, читава древна Сарматија, обухватала је територије од Црног и Азовског мора на југу, земље између две знамените реке Волге и Дона, као и цео појас до Кавказа и Каспијског мора. Све овде наведене територије добрим делом и данас припадају управо братској Русији. Српски народ, по писању митрополита Макарија, на територији данашње Русије, у древној Сарматији, тј. између Кавказа и ушћа реке Волге, помиње и еминентни александријски астроном, математичар и географ, Птоломеј Клавдиј, аутор знамените Карте света, који је живео од 87. до 165 г. нове ере. Птоломеј у својој познатој Географији дословно пише: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι – Између Кераунског горја и реке Ра (смештени су) Оринеји и Вали и Срби. Иначе, опште је познато у историјској науци да се река Волга се у античка времена називала Ра. За нашу заједничку историју је веома интересантна и територија Закарпатја, која је некада давно, но релативно кратко, у 10 веку, припадала Кијевској Русији. Један део ове области по имену Бојке, веома се често наводи у српској историји. Но, област Бојке многи од историчара не везују само за Закарпатје, већ и за неке мање или веће регије на територији данашње Немачке, Чешке или Пољске, помињући истовремено у својим истраживањима и тзв. Белу Србију, земљу на којој су живели преци данашњих Срба. (на пример Владимир Ћоровић, Павел Шафарик и др.). Ова област, звана Бојке, поменута је код византијског цара и хроничаа из 10. века Константин Порфирогенит у његовом делу О управљању империјом. Срби су наиме, по речима овог византијског владара, почетком 7. века, у времену императора Ираклија, а по дозволи истога, на Балкан дошли, управо из области Бојке. (Константин Порфирогенит пише да се област Бојке налазила између Турске и Франачке државе, тј. у Централној Европи, између Угарске и Франака). Они су населили највећи део Балкана, настанивши се на територији данашње централне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације јужно од реке Цетине, Црне Горе, данашње северне Албаније, древне античке Македоније и делимично Еладе. Што се тиче пак раније поменутог Закарпатја на западу данашње Украјине или негдашње древне Кијевске Русије, њега су многи европски историчари сматрали чак за прапостојбину свих Словена а не само Срба (на пример Павел Шафарик, Лав Николајевич Гумиљов и др.). Оно што пак додатно скреће пажњу српских историчара на Закарпатје, је податак, да извесна област по имену Бојке, и данас постоји у Закарпатју, где и сада можете срести многе српске топониме, као што су на пример Косово Поље или Косовска река, или код старијих људи чути сачуване древне народне песме које певају о Србији, Београду или Црној Гори. И стари матерњи језик многих житеља Закарпатја је оригиналан и није нити руски, нити новоисконструисани украјински, нити пољски, нити чешки, нити словачки а нити модерни српски. То је можда једна варијанта древног заједничког словенског језика, са разним утицајима западног, источног и јужног словенског дијалекта, који има додирних тачака са многим данашњим модерним словенским језицима а највише са српским. У недостатку времена за исцрпнија излагања на тему наше најдубље древности, ови уводни осврти, пре свега су ми послужили да вам, цитирајући барем неке од древних историјских извора, одсликам непобитну реалност дугог сапостојања предака српског и руског народа, на оним територијама које су некада припадале или данас припадају руској држави и руском географско-историјском кругу, што опет сведочи о нашој огромној блискости и непобитној словенској сродности. Даља историја наших народа, од делимичног крштења Срба у 7. и значајнијег у 9. веку, и крштења Руса у 9. и 10. веку, далеко нам је извеснија и није тако мутна, нејасна и несигурна за неке чвршће закључке као она најдревнија. Шездесетих година деветог века, од времена руских кнезова Асколда и Дира, првих владара Кијевске Русије, који су 867 г. примили хришћанство, и паралелно с тим процесом, од времена српског кнеза Мутимира за време чије владавине је око 873 г. велики број Срба примио Хришћанство, и руски и српски народ, ушли су практично истовремено, на историјску позорницу, као зрели и културни народи. Иако се наше две словенске државе, нису директно граничиле, захваљујући светој браћи Кирилу и Методију и њиховим светим ученицима, који су јужнословенско наречје узели за основ словенске азбуке и писма, наши народи, постали су још сроднији и ближи неголи пре Свете Тајне Крштења. Од тих времена па све до данас, Руски и Српски народ само су продубљивали своју многослојну блискост и никада се нису налазили у било каквом војном сукобу али су зато веома често заједнички ратовали за вјечне идеале Христове Божанске Правде. Вођени тајновитим Промислом Божијим, наша два народа, не само да су приближно у исто време први пут у својој историји у значајнијем броју примили Хришћанство, већ су преко своја два Светитеља, која су живела у истом историјском периоду, и која су носила исто име Владимир, свако у свом роду, учврстили благочестиву веру. Један, Свети Владимир Кијевски, по крштењу Василије, коначно је 988.г крстио Руски народ, а други, Свети мученик Владимир, на крштењу Јован, кнез на српском Приморју у области Диоклитији, учврстио је својим мученичким подвигом православну веру код Срба. И један и други светитељ су свој многоплодни и пролазни живот на земљи, заменили бољим и вечним на Небесима, скоро у исто време. Свети Владимир Кијевски предао је своју свету душу у Божије наручје 1015 г., а Свети српски кнез Владимир Диоклитијски, мученички је и на превару пострадао по наредби бугарског цара Владислава, 1016 г. Таквим образом, преко ова два савременика и имењака, двојице Светитеља Владимира, руски и српски народ су се још више духовно зближили у небоземним размерама. Међусобна блискост наших народа такође се продубила одласком српског принца Растка Немањића 1192 г. на Свету Гору Атонску. Њега је тамо повео један руски монах са Атоса, који је на двору Растковог оца Стефана Немање, господара Србије, просио милостињу за руски манастир на Светој Гори. Не случајно, принц Растко дошао је управо у Руски Светогорски Манастир на Атону, где је на Благовјести 1192 г. и пострижен у монашки чин, добивши монашко име Савва. Он је под куполама древне руске обитељи упијао своја прва знања из монашког живота, трудећи се у послушности, посту и молитви. Свети Савва ће 1219.г. постати и први Архиепископ аутокефалне Српске Цркве, а следеће 1220. приредиће Зборник црквених и грађанских закона звани Номоканон, Законоправило или Кормчија. Овај Номоканон у редакцији Св. Савве Немањића, дошавши још у 13. веку, преко разних преписивача, кроз Бугарску у Русију, одиграо је огромну улогу у историји Руске цркве и руске државе у следећих неколико векова, а пре свега на пољу црквено-правне и државно-правне науке и традиције. У времену трагичног монголо-татарског ропства Русије, које је трајало од 1237 до 1480.г, као значајног српског делатника који је оставио значајног трага у духовном животу руског народа, свакако треба поменути светогорског старца Исаију Србина, који је 1381г. превео на словенски језик дела Дионисија Аеропагита, да би се већ следеће 1382г. појавио и Руски списак овог превода. Нећемо заборавити ни Митрополита Московског Св. Кипријана Цамблака, који је у периоду од 1390. до 1406.г, управљао Руском црквом. Иако се Митрополит Кипријан у историји најчешће назива Бугарином, јер је био родом из Великог Трнова, престонице другог Бугарског царства, руска Никоновски летопис овог знаменитог првојерарха, директно назива Србином. О његовом националном пореклу и данас се ломе копља историчара. Неко га сматра чистим Бугарином, неко пак Србином а неко Влахом. Највероватније је ипак да је Свети Кипријан био Влах, али и са бугарским и са српским коренима. Свакако, неможемо без помена заобићи ни веома плодотворног светогорског јеромонаха Пахомија Србина, који је прешавши у Русију, у 15 веку, између осталог, написао и три житија једног од највећих Руских Светитеља, Сергија Радоњешког као и преко 30 различитих сочињенија. Ту углавном спадају разне службе и житија неких руских светитељима тога доба. Мало је пак позната и чињеница да су Српски цареви и краљеви директно помагали Русију у најтеже време монголо-татарског ропства. И заиста, све до пада Србије у турско ропство 1459 г., живећи Јеванђељем Христовим и сећајући се руске љубави указане Светоме Савви и преподобном Симеону Немањи, многи свети српски краљеви и цареви слали су прилоге руском Манастиру на Светој Гори или неки вид помоћи у саму Русију. Сачуване су и многе грамате које говоре о томе, а цар српски Душан Силни постао је и ктитор руског светогорског манастира Св. Пантелејмона. Писац древног житија св. српског краља Драгутина, архиепископ српски Св. Данило Други, пише о томе да је краљ Драгутин « много пута у руску земљу слао своје посланике са драгоценим даровима боженственим црквама и манастирима, и милостињу нишчима и немоћнима, јер је он у руској земљи имао свог возљубљеног пријатеља, кнеза Василија, и њему је по достојности част указивао, шаљући му сладке речи с великољепним царским даровима». После делимичног пада Србије под власт Османлија, поразима на Марици 1371. и на Косову 1389 г., и њеног тоталног државног слома 1459г. падом нове престонице – Смедерева, српска земља је утонула у мрак тешког агарјанског ропства. Управо у то време, Русија је уједињена око Московског Великог Књажевства, преко победе Св. Димитрија Донског над Мамајем, на Куликовском – Косову пољу, 1380г., полако почела да се ослобађа монголско-татарског ропства, што је дефинитивно учинила 1480 г., под Московским великим књазом Иваном Трећим, победом при тзв. «Стојању на реци Угри». Русија је стога, као једина моћна и слободна православна земља у свету, крајем 15. века постала прибежиште многим Србима са окупираног Балкана. Столећима потом, на десетине српских монаха из Србије и Свете Горе, у наручју и загрљају Русије налазило је речи утехе и охрабрења, као и честу материјалну помоћ за од Турака опљачкане и разорене српске цркве и манастире. Примера ради, тако је средином 17. века, 1653 г., у Москву због добијања помоћи за Српску Цркву и стварања савеза против Турске, дошао и сам српски патријарх Гаврило, где је био веома лепо примљен и од цара Алексија Михајловича и од патријарха руског Никона. Он је у Русији провео пуних 6 година, где је 1655 г. заједно са Руским патријархом Никоном, Антиохијским патријархом Макаријем и руским архијерејима, учествовао на црквеном Московском сабору. Патријарх српски Гаврило је, по благослову патријарха Никона, у појединим приликама, замењивао и самог Руског првојерарха. Чак су и неки руски владари имали српске крви. Поменимо на пример првог руског цара Ивана Четвртог Васиљевића, чија је баба по мајци била Српкиња Ана Глинска Јакшић, кћер српског војводе Стефана Јакшић а унука војводе Јакше, родоначелника ове чувене српске породице. Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве велике сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године. Тада је, након неуспелог аустријско-српског рата против Турака, 37 000 српских породица, заједно са патријархом Српским Арсенијем Трећим Чарнојевићем, пошло на север, напустивши под притиском зверстава разуларених Турских, Албанских и Татарских хорди, своја вековна огњишта на Косову. Иако је један велики део Срба остао на својим имањима, трпевши невиђена гоњења од стране Турака, Албанаца и Татара, ова трагична сеоба је први пут после 1000 година озбиљније изменила демографску и националну слику јужне српске покрајине. Но, чак и после ове велике сеобе, српски народ остао је већински на Космету. Они Срби који су избегли, по невољи су се највећим делом настанили на земљама тадашње Хабзбуршке монархије. Многи историчари сматрају да је број избеглих Срба премашио број од 200 000 што је Аустрији дало могућност њиховог насељавања на кризним граничним областима према Турској, организујући их у посебне војно територијалне и административне јединице зване Војне Крајине. Како су многи српски манастири и на десетине српских цркава на Косову и другим деловима Србије уништени, умногоме је замро духовни и културни живот српског народа, што је довело и до великог недостатка богослужбених књига, одежди и сасуда. Стање је постало посебно критично после још једног неуспелог српског устанка против Турака који је избио 1737 г. Устанак се завршио другом великом сеобом Срба са Косова, Метохије и Македоније. Њу је предводио српски Патријарх Арсеније Четврти Јовановић. Након ове, још трагичније сеобе, Срби су од апсолутне, постепено постали само релативна већина на Космету а љубимци турских окупатора, Шиптари, прешавши са територије данашње севернe Албаније, још су се више раширили и укоренили на напуштеним и спаљеним српским поседима. Да у овом периоду историје није било помоћи мајке Русије, како и данас Срби називају најмоћнију словенску православну државу, стање у страдајућем српском народу, и опљачканој и материјално увелико разореној Српској Цркви, било би заиста много теже. По обиму, одмах после ове две велике сеобе Срба., које су настале услед турских зверстава над незаштићеним народом, долази једна, по суштини сасвим другачија српска сеоба, сеоба у царску Русију. Она се догодила по жељи самих Срба, углавном 1751 и 1752 и године, а као одговор на укидање Поморишке и Потишке Војне крајине за Србе граничаре у аустријској држави. Укидањем Војних крајина које је Бечки двор потом подарио угарском племству, Срби граничари остали су без својих војничких привилегија и под угрозом потпадања у поданички положај према непријатељски настројеном мађарском племству. Не желећи да живе у некој врсти полуропства под туђинским и римокатоличким притиском, Срби су се обратили с молбом руској царици Јелисавети, која им је као искусним ратницима против Турака, подарила земље у јужној Русији, на граничном појасу према Турцима Османлијама и Кримским Татарима. Тако су Срби постали руски елитни граничари са само једним великим задатком, да бране руске земље од набега Турака и Татара. Србима су дате и посебне војно-административне целине које су настале јужно од Кијева, у данашњој Кировоградској области. Прво је 1751 г. створена Нова Србија а следеће 1752 г. и друга српска војно-административна област названа Славјаносербија. Поменимо и податак да се и раније, пре ових великих српских сеоба у Русију, још у време цара Петра Великог, но у знатно мањем броју, један део Срба из Аустрије населио у Русији. Од ових Срба касније је, за време руске царице Ане, 1727 г., формиран, по храбрости и војном умећу, чувени Српски хусарски (коњички) пук. И данас, 280 година после, поједине породице у Малорусији памте своје српске корене, а многа места имају негдашње српске називе, што сведочи о не малом српском присуству у историји негдашње руске царевине. Посебно велику бригу и сваковрсну помоћ, како војну и дипломатску, тако и црквену и културну, Русија је показивала према једном малом острву српске државне слободе, званом Црна Гора. Почевши од Митрополита Данила Петровића Његоша, који је 1711 г. постао савезник Петра Великог и читавог Руског Царства у борби против Турака, па све до црногорског Краља Николе Првог Петровића, Црна Гора је узимала учешћа у свим ратовима Русије против Турске. Посебно је интересантно што су Срби Црногорци, потпуно добровољно и без молбе Светога Цара Николаја Другог, 1904/5 године ушли у рат чак и против Јапанског царства. У овом, по Русију нажалост неуспешном рату, као најхрабрији војник јавио се један Србин Црногорац и перјаник црногорског краља Николе Петровића, Александар Сајичић, који је у личном двобоју победио првог самураја јапанскога царства за шта је добио високе почасти и одликовања од руског цара Николаја Другог Романова. Но највећи русофил у историји Срба, па самим тим и историји Црне Горе, засигурно је Светитељ Петар Први Петровић Његош, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски. Овај знаменити господар Црне Горе и велики чудотворац, пророк и законодавац, јединствена је личност у историји српско-руских односа. Школован у Петрограду за време царице Екатерине Велике и намољен под куполама Александро-невске Лавре, Свети Петар Цетињски је у своју младу и чисту душу још од малих ногу упијао неизмерну љубав према Русији. Он је у љубави ка Русији отишао далеко испред свих. О томе сведочи и следећи податак. Наиме, када је већ као господар и Митрополит Црне Горе, Светитељ Петар почетком 19 века са својим Србима из Црне Горе војевао против Наполеона на Приморју, као савезник цара Александра Првог, он је 1807. године изнео један веома занимљив политички план. У том документу и предлогу руском цару Александру Првом Романову, Свети Петар Цетињски је молио цара да га после победе над Наполеоном на српском Приморју, подржи у обнови Славјано-сербског царства. Заузврат, Свети Петар Цетињски, писмено се обавезао цару да ће се он, ако га цар подржи у обнови српског царства, одрећи световне власти и предати је цару Александру, који би постао цар обновљене српке царевине. За престоницу Српског царства Свети Петар Цетињски предложио је приморски град Дубровник. Како је цар Александар столовао у далеком Петрограду, Митрополит Црногорски му је понудио да у Дубровник пошаље свога намјесника, који би морао бити рођени Рус, и који ће носити титулу президента Славјано-српског царства. На жалост, због противљења свих западних савезника Русије, а посебно Аустрије, овај план Светог Петра Цетињског о уједињењу Српског и Руског царства под царском круном династије Романов није могао бити прихваћен од стране цара Александра. Ту неизмерну љубави према Русији, Свети Петар Цетињски је посведочио и 1830 године, у свом предсмртном тестаменту, где је српском народу у Црној Гори завештао вечну верност према Православној Русији и Руском Цару, запретивши уједно страшним проклетством, свакоме ко буде радио против Русије или против верности према њој и њеном императору. Царска Русија је непосредно помагала и велики устанак у Србији 1804 године, који је против Турака подигао родоначелник српске династије Карађорђевић, Кара Георгије Петровић. Примера ради, једна од најчувенијих и највећих битака у читавом устанку, била је битка код Варварина, 6. септембра 1810. године, у којој су значајног удела узели и руски војници послани у помоћ Србима од стране цара Александра Првог Романова. Руске војнике је у битци предводио гроф Орурк. У овом жестоком сукобу, у коме су заједничке руско-српске војне формације до ногу потукле многобројнију турску војску, животе за слободу Србије положили су и многи Руси. Само због продора Француза у Москву 1812 године, и страха за судбину саме Русије, изостала је још већа руска помоћ овом српском устанку који је уздрмао темеље османлијске власти на Балкану. Но Русија није стала на томе, већ је и касније, скоро непрестано, војно и дипломатски помагала српски народ у борби против Турака са једне стране, и честе западне ненаклоности ка ослободилачким тежњама балканских народа, са друге. Зато су симпатије према Русима у српском народу током читавог 19. века стално расле. Треба истаћи и одлучујућу улогу руске царевине у добијању аутономије српске државе и Српске цркве 1830/31 године. Да није било сталних и упорних руских дипломатских притисака на Турску царевину и Цариградску патријаршију, тешко да би Срби у то време тако лако добили своју државну и црквену аутономију. Ипак, највише место у молитвеном и историјском памћењу српског народа, припада посљедњем руском цару Светом Мученику Николају Другом Романову и његовој страдалној и светој породици. Овај неизмерни христољубац је с правом назван заштитником православних народа Балкана. Није било ни једног јединог историјског момента, за време његове владавине, када он није посебну пажњу и бригу обраћао на Балканске хришћане и њихово, некада скоро очајно стање, под турским оковима. Он је био скоро јединствени европски владар који је у Првом балканском рату 1912 године, стао у отворену дипломатску заштиту балканских хришћанских народа, који су се ујединили против турског окупатора, и који су ослободили скоро читаво Балканско полуострво од петвековне османлијске тираније. И 1914 године, руски цар Николај и руски народ, одмах су енергично стали у одбрану Србије од војног напада агресивне Аустро-угарске монархије. Не приставши на то да један мали народ какав су Срби, неправедно буде прогутан од стране Централних сила, Русија је стала уз балканску сестру – Србију. Тако је и почео Први светски рат, током кога ће у вихору безумне и злочиначке бољшевичке револуције, и сам Свети Цар Николај са читавом породицом, мученички пострадати. Српски је народ удостојен те части, да прихвати на десетине хиљада православних Руса који су избегли од антихришћанског бољшевичког терора. Тако су се Срби бар мало одужили цару мученику и читавој Русији, али је тај дуг скоро немогуће достојно узвратити. Но, православни Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију. Као само мали пример, и данас живе љубави ка њему, може нам послужити и податак, да су током 2006 године, два новопостројена православна српска манастирска храма у целини или делимично, посвећена Светим царским новомученицима. Талас руске емиграције који је, по неком дубљем Промислу Божијем, после Првог светског рата запљуснуо Србију и читаву Југославију, освежио је нашу земљу, и дао је свеукупном српском друштву нови полет и нову снагу. Ратом десеткована српска интелигенција нашла је у руским избеглим универзитетским професорима, лекарима, архитектама, историчарима, правницима, педагозима, своје нове учитеље и узоре светског реномеа. Не заборавимо и то да је управо у Србији 1922 г., у Сремским Карловцима, основана и Руска загранична црква, на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Сетимо се само таквог духовног дива као што је свети владика Јован (Максимович) Шангајски и Сан Францискански. Овај мудри и бескрајно благи Рус са древним српским коренима, кога многи сматрају и највећим светитељем и чудотворцем 20 века, и који је теолошки факултет завршио управо у Србији а једно време предавао и у Битољској богословији СПЦ, оствио је за собом дубокога трага у духовном животу не само нашег народа већ и читавог модерног света. Управо је талас руске емиграције дао Србији нове духовне силе и освежио српско монаштво десетинама руских подвижника и подвижница. Да није било ове, и за Српску Цркву и за српску државу, неизмерно важне руске помоћи, Србија данас тешко да би знала за исихазам или женско монаштво, кога су донели управо руски монаси, или за капиталну и светски познату Историју византије коју је написао знаменити руски емигрант у Србији, Георгије Острогорски. Срби и Руси, као и у Првом, тако и у Другом светском рату били су на истој страни ватрене линије, која је од 1941 г. била окренута против наци-фашистичке коалиције Немачке и Италије. Српски народ је у пролеће 1941 године, учинио руском народу засигурно велику услугу и помоћ, јер су Срби београдским демонстрацијама од 27. марта. 1941 г., и својим, за Хитлера неочекиваним, свргавањем пронемачког режима у Београду, за неколико недеља одложили већ спреман план за напад на Совјетски Савез. Како је време касније показало, управо тих неколико недеља које је Немачка изгубила у нападу на Југославију, биле су потребне Хитлеру да избегне напад на Москву, у за Немце најнезгоднијем периоду великих руских мразева, који су олакшавали одбрану руске престонице. И данас, у годинама поновних српских страдања и злочиначког затирања Србије НАТО бомбама са тзв. обогаћеним уранијумом, које и сада својим смртоносним зрачењима убијају српски народ, јединствена велесила у читавом свету, која се јавља заштитницом Србије, јесте управо Русија. И данас, када је на Косову од доласка НАТО снага срушено преко 150 српских цркава и манастира, протеранао 230 000 Срба а преко 1200 њих зверски убијено, највећу и најдиректнију помоћ српској држави и Српској цркви пружа управо руска држава и Руска православна црква. Подсетимо и на то да је управо Руски Патријарх, Његова Светост Г. Алексеј Други, јединствени првојерарх међу свим предстојатељима помесних православних цркава у свету, који је у време НАТО агресије и лично дошао у бомбама засипан главни град Србије – Београд. Ово српски народ није и нити ће икада заборавити. Све што сам досада истакао као најважније у нашој двехиљадугодишњој дружби треба увек додатно неговати и унапређивати на свим нивоима сарадње наша два братска словенска и православна народа. Најпажљивије се требају пратити и неки покушаји одређених снага у Србији које се залажу за улазак наше земље у НАТО савез, што би било потпуно погрешно и што би дубински пореметило вековима традиционално добре српско-руске односе и оцрнило образ Србије пред читавим светом и нашим светим прецима. Таквим бесмисленим и срамним покушајима треба се супроставити на свим нивоима. Посматрајући у кратким цртама нашу многовековну историју и вишестољетне братске и пријатељске, политичке и духовне свезе, љубав Русије према Србији и српском народу, као и љубав Срба према Русији и руском народу, јесте неизмерно дубока, и за њу не треба претерано бринути. Она ће, без обзира на све историјске мене и промене, Милошћу Божијом, молитвама наших руских и српских светих предака као и нашим усрђем ка врлини, уверен сам у то, само наставити да се грана и даје своје добре плодове на свим пољима. Но, драги пријатељи, то нимало и не чуди, јер како је често говорио највећи русофил међу Србима, Митрополит Црногорски, Свети Петар Цетињски, ми Срби и наша браћа Руси смо «једновјерни, једнородни и једнокрвни народ». Нека таква свест и даље расте у нашим срцима и нека се шири и остварује кроз многобројне гране наше међусобне братске сарадње. Амин. Боже дај. |
| Коришћена литература:
1. Митрополит Макарије (Булгаков), Историја Руске Цркве, том I, Издање Спасо-Преображенског Валаамског манастира, Москва, 1994 г. 2. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, БИГЗ, Београд, 1991 г. 3. Св. Данило II, Архиепископ српски, Животи краљева и архиепископа српских, превод-Лазар Мирковић, Српска књижевна задруга, Београд, 1935 г. 4. Група аутора под редакцијом А.Н. Сахарова, Историја Русије од давнашњих времена до почетка 21. века, АСТ, Москва, 2006 г. 5. Константин Јиричек , Историја Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1978 г. 6. Група аутора, Српска Православна Црква 1219-1969, Споменица о 750-годишњици аутокефалности, САС СПЦ, Београд, 1969 г. 7. Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Глас Српски-Бања Лука, Ars Libri, Београд, 1997 г. 8. Олег Николајевич Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, лингвистичка истраживања, Наука, Москва, 2003 г. 9. Станоје Станојевић, Историја српског народа, Издавачка Књижница Напредак, Београд, 1929 г. 10. Група аутора, Свети Петар Цетињски чудотворац и државотворац, Светигора, Цетиње, 2006 г. 11. Мита Костић, Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славеносрбија, Београд, 1923 г. 12. Проф. др Момир Јовић, Срби пре Срба, Доротеус, Краљево, 2002 г. 13. Александар M. Петровић, Српске старине – описи и тумачења српске повеснице, Пројекат Растко – Библиотека српске културе, Нови Сад, 2002 г. www.rastko.org.rs/projekti/obzorja/povest/apetrovic-starine.html 14. Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије од VI до XXI века, Београд, 2005 15. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969 г. 16. Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Београд, 1955 г. Јеромонах Петар Драгојловић
|
СВЕТОГОРСКИ ДУХОВНИЦИ О БУДУЋНОСТИ РУСИЈЕ
Управо у правосалавној руској царевини, наш српски народ имао је верног покровитеља, па су стога разумљиве и оправдане наде оних Срба који заједно са православним руским народом, прижељкују обнову руске царевине, која би одложила долазак Антихриста најављен у Светом Писму а чијих је весника у овим безбожним временима више него икада пре. Свакако, хришћане може задовољити само Царство Небеско, али се ни земаљско отачаство и светиње у њему не смеју без борбе препустити антихришћанским силама. Због свега тога, природно је што нас духовно озарује читање и созерцавање познатих руских светоотачких пророчанстава о обнови православне царевине. Али исто тако, крепи нас духовно и свака потврда таквих пророчанстава уколико долази из других православних средина. Тим поводом, веома је значајан чланак “Атонски становници о будућности Русије” у коме су пренете белешке јеросхимонаха Јефрема са Свете Горе, о чудесима произашлим од чудотворне, мироточиве и крвоточиве иконе Светог цара Николаја и његове Свете и мученичке породице, и где су пренети утисци светогорских духовника поводом њиховох сусрета са иконом. Ради се о одушевљавањима и надахнућима која код духовника изазива чудотворна икона, очито као последица благодатног озарења које прозорљивим старцима, макар делимично открива будућност Русије. Ево неколико таквих утисака као и светогорских пророчанстава о обнови Трећег Рима, на основу белешки јеросхимонаха Јефрема.
Схимонах Анатолије, Грк из келије у скиту Капсокалида, који је више од 40 година на Атону, после пажљивог созерцавања иконе, рекао је: “То је велики догађај. Нужно је писати о њему да би сви сазнали. Пала је Русија. Пало је и Православље. Ако буде Цара у Русији, сви ће се веома уплашити и Америка ће побећи од ње. Они коју се латили оружја, од њега ће и погинути”. И брижно држећи икону у рукама, старац је рекао: “Биће Цара у Русији”.
Јеросхимонах Јоаким, Грк из келије покрај пештере Светог Нила Мироточивог, после служења ноћне службе, изашао је и рекао: “У Русији је милионе мученика. Русија ће сада подигнути главу и просветити сав свет”.
Игуман једног светогорског манастира на чијим зидинама стоји застава са натписом “Православље или смрт” трипут се закрстио иконом, узено руке ка небу и рекао: “Томе се ми молимо и чекамо, Руси ће ослободити Константинопољ”.
Духовник грчког Иверског манастира, јеросхимонах Максим, који је познати и најпоштованији духовник на Атону, на коме је прожинео 70 година, од чега 50 година служи свакодневно литургију крај Иверске иконе, на питање да ли ће бити Цара у Русији, уверено је дао потврдан одговор.
Старац Јосиф, монах ватопедски, 2001. године разговарао је са групом руских свештеника где је рекао и следеће:
“…Божија Мајка плаче, иконе плачу. Сада је време тешки дешавања у свету. Виновници тога су Јевреји. Њих ђаво побуђује да уништавју православље у Грчкој и Русији како би срушили препреке за стварање светске државе... И они нуде Турцима да заузму нашу државу. А Грчка има државну власт само формално, а суштински и практично, нема… Када Русија пође у помоћ Грчкој, Америка и НАТО ће се супротставити томе, да се не би сјединила два православна народа. Биће рат и погинуће милиони. Учествоваће и Ватикан како би спречио такво уједињење, али то ће бити време потпуног уништења ватиканског утицаја… Биће допуштење Божје да буду уништени они који сеју саблазни попут порнографије и наркоманије. Бог ће ослепети њихове умове да униште једни друге. После рата и чистке, обновиће се Православље не само у Русији већ и у свету. То ће трајати три, четири деценије, а онда ће доћи Антихрист.”
Послушник манастира Светог Пантелејмона, Георгије, имао је виђење на дан прослављања царских мученика 2001. године. Своје виђење је испричао најпре братији свог манастира па потом и светогорским старцима, и установљено је да није реч о прелести. Монах Георгије је видео брод са хиљадама путника који тоне и на коме пише “Русија”. Изненеда се појављује коњаник у војничкој униформи, коме је светлело лице, и пратила га светлост са неба. Његовим доласком, брод се спашава и враћа на нормалан курс. Тај коњаник био је Свети цар Николај.
Коначно, сва казивања савремених духовних горостаса по овом питању, могла би се укратко исказати следећим речима чувеног руског духовника, старца Николаја Гурјанова: “Господ неће дати Русији новог Цара док се не покајемо искрено за то што смо допустили иноверцима да оцрне и ритуално убију царску породицу… Света Русија никада није умрла и неће умрети! Молитва Светог цара Николаја одводи гнев Божји… Кад би ви знали како он тамо плаче за нас! Моли Господа за све и за сав свет. Цар због нас плаче, а народ о њему и не мисли… Од таквог неразумевања и нераскајања, неће се исцелити ране на телу Русије. Треба се молити, постити и кајати се…”
У 2002. години пред крај свог земног живота, на питање о могућности обнове руске царевине, старац је узвикнуо: “Цар долази!”
Значи ли то да је Старац Николај предвидео и остварење оне мере покајања која је потребна за обнову руске монархије? То ће свакако будућност показати, можда и брже него што мислимо. У сваком случају, чињенице да од покајања и преумљења свих нас који смо од предака наследили православни Крст, зависи и обнова истинске православне државности која ће задржавати долазак Антихриста и омогућити што већем броју људи пребивање у окриљу Цркве, подстиче нас додатно да се вратимо таквом крстоносном путу, или пак да се утврдимо или истрајемо на њему. Јер православно царство јесте и таква установа која нас подсећа на Царство Небеско и која нас у сагласју са Црквом Христовом, упућује на њега.
ВЕЛИКА ОБНОВА РУСИЈЕ
Свети Серафим Саровски предвидео револуцију, убиство Цара, али и велику духовну и материјалну обнову руске државе. Русија ће по светом Серафиму бити најмоћније обновљено православно царство коме ће се придружити неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми. Старац говори да ће пред крај времена, Русија овладати Константинопољем, и да ће се у Светој Софији поново служити литургија и сијати крст на куполи. Свети Серафим Саровски један од највећих православних светитеља оставио иза себе пророчанство у којем је предвидео велику обнову Русије.
О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да „што је људима немогуће, Богу је свемогуће“. Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже „живе“ превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице – то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле – „Молите се непрестано“- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.
У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло – прича саговорница „Геополитике“ – када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча „непрестана“ молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, „велика светлост после дуге ноћи“, део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе “ убоги Серафим“ и поздрављао са „Христос Васкресе радости моја“, оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“. Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.
Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже “ праведни народни гнев на тиранина“ и “спонтани израз народног расположења“, што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском “историју пишу победници“. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством – све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. “Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт“, говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен “искуственим способом“ по речима старца, дакле вештачким начином.
Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће “син погибли и безаконија“ бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена – у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето – Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: “Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву“. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.
У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута “Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо…“, он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.
У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно? Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне!
МАЈА РАДОЊИЋ
Продавац новина постао светитељ
|
Свети Јован шангајски и санфранцишки велики светитељ 20. века
Да ли се можете похвалити да сте јутарње новине купили код свеца? Има на овом свету можда још живих који се сећају колпортера Михаила Максимовича који је између два рата, у улици Краља Петра, пролазницима продавао јутарњу штампу. По сећању јеромонаха Петра Лукјанова, таквог би колпортера и данас пожелеле сваке новине. Он наводи сведочење вршњака који се бавио истим послом и који је за време „паузе за ручак мора да иде од кафане до кафане и да с напором прода све бројеве, а Миша (Михаил) би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке“.
Михаил је у Југославију стигао силом (не)прилика, у великој избегличкој колони руских емиграната. Потиче из чувене племићке породице Максимович. Завршио је познати Полтавски кадетски корпус, а 1918. године дипломирао је на Правном факултету у Харкову. Продавац новина је у међувремену завршио Богословски факултет, а потом примио монашки чин узевши духовно име Јован. У Богословији у Битољу, где ради као професор, сви већ примећују његове врлине. Његов „колега“ из Богословије, владика Николај Велимировић, рекао је ученицима: „Децо, слушајте оца Јована, он је анђео Божји у људском обличју“. Одлуком Синода Руске заграничне цркве постаје владика и одлази у Шангај где је била смештена велика руска колонија. О личности Јована Максимовича, најбоље сведочи једна анегдота: Приликом доласка у Београд те године, једна познаница га је питала за разлог његовог доласка у престоницу. Он је рекао да је Синод РЗЦ направио грешку и да је прогласио за епископа некога ко има исто име као он. Када га је та познаница поново срела исти дан, он јој је рекао да се испоставило да је грешка много већа него што је он мислио и да је он тај кога је Синод именовао за епископа РЗЦ.
После рата и победе комунизма у Кини, са паством одлази у западну Европу, а потом у Америку. Упокојио се 1966. године. Руска загранична црква га је канонизовала за светитеља 1993. године. О светитељима најчешће не мислимо као о реалним историјским личностима. Православна црква сматра да се може постати светитељ у сваком времену и да је светачки ореол Божја награда, признање за моралан живот и изузетне напоре ка духовном савршенству. Кренувши у тешку и неравноправну борбу са сопственим телом, владика Јован Шангајски однео је велику аскетску победу: од како је примио монашки постриг до упокојења никада није спавао у кревету. После дугих ноћних молитава, када би умор савладао тело, владику Јована су могли видети на некој столици или наслоњеног на зид у неком ћошку како одмара. Једном приликом верници су приморали владику Јована, када је био озбиљно болестан, да легне у болнички кревет у болници у Шангају. Владика Јован је послушао своје забринуте вернике, али је испод леђа ставио једну чизму, како се не би осећао удобно. У Шангају је владика Јован основао сиротиште за напуштену децу светог Тихона Задонског. Марија Шахматова наводи да се у „предграђима Шангаја дешавало да бебе женског пола буду бачене у канте за смеће, где су их пси растрзали“. Једном приликом, каже прича, наишли су на неког пијанца који је седео поред канте за смеће из које је допирао врисак беба. Кинез им није дозволио да приђу, али му је владика Јован тутнуо две боце кинеске вотке након чега им је успело да спасу бебе. Марију Шахматову владика је једном изненадио захтевом да се спреми и пође с њим у један хотел. Заправо је било речи о јавној кући. Владика је рекао да „деца једне руске проститутке не смеју да буду остављена у таквој средини“. Син те проститутке, кога су одвели у сиротиште, постао је узоран младић и свештеномонах у Грчкој. После литургије коју је одслужио у Сијетлу, владика Јован се мирно упокојио са чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаја-Коренаја.
Када је у Сан Франциску, у Цркви Покров Пресвете Богородице 1993. године, архиепископ Руске заграничне цркве Антоније у присуству још два свештена лица, службеника Синода, отворио саркофаг у коме су се налазили посмртни остаци архиепископа Јована шангајског и санфранциског који се блажено упокојио 27 година пре тога, угледали су следећи призор: тело архиепископа Јована било је потпуно сачувано, сачувале су се чак и коса и брада. Нетрулежна тела православних светитеља мошти – за науку су необјашњиви феномени који пркосе законима хемије и биологије. За цркву, она су више него очигледан доказ чуда којим Бог прославља своје угоднике. Свети Синод Руске Заграничне цркве у Сан Франциску је 2.јула 1994. година прогласио светог Јована шангајског и санфранциског за светитеља. Свети Јован шангајски важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа. Међу корице књиге, посвећене овом светитељу у издању књижаре „Тројеручице“, сабрана су многа чуда светог Јована шангајског.
Слободан Ерић
Свети Јован Шангајски
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ
Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века Никејски Символ вере
Бескрајна и неутешна би била наша жалост за умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу „да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети“ (1.Кор.15,32) били у праву. Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр.9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: „Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе“ („За душу корисно штиво“, август 1894).
После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: „Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист“ (Св. Амвросије „Смрт као добро“).
Преподобни ава Доротеј, Отац из VI века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: „Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: „тај дан пропадну све помисли његове (Пс.146,4); то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине… А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу… И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела“ (Ава Доротеј, Поука 12).
Велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: „Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16,22-28)… Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају… Оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље – макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа) у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1.Кор.11,7;Кол.3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајан – она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши (стр.178-179).
Савремена „посмртна“ искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у „вантелесној“ сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.
ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА
Духовна виђења често почињу код самртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.
Ово искуство самртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска приирода ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу – и нема потребе да ми улазимо у то.
Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се самртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато место, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан брижљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: „Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их – и моли се да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде.“
МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ
Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896.) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију“; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) „Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?“ – упитао је јеромонах – „Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од свих молитви.“
Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли „за оне који су у аду“.
Св. Георгије Велики је одговарајући на питање: „шта би могло да буде корисно за душе после смрти?“ у својим „Разговорима“ рекао: „Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија… Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина“ (IV;57,60). Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га одређене дане ослобађали од окова – баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV;57,59).
Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу;“ ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се“… Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могло да побуди молитву после смрти.
Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана – молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.
ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?
Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих“.
Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.
О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.
Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао „Молитве на исход душе“, које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде попуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли помињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.
Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“. |
„Геополитика“, број 29, децембар 2008.
САБОРНА МОЛИТВА ЗА СРБИЈУ
Преносимо текст којим Руски империјални покрет позива руски народ да молитвeно помогне Србији и српском народу.
Срби су увек били и остали братски нам народ. Као носиоци православне вере, они су, заједно са Русијом, носили крст онога који задржава «наступање безакоња». Није случајно Први светски рат почео нападом на Србију. А то је само учврстило нашу духовну везу. Свети Николај Српски пише: «Наша савест нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је наш дуг према Русији. Човек може дуговати човеку. Али и народ може дуговати народу. Огроман је дуг Србије према Русији за њену помоћ Србима у рату 1914. године: сва будућа покољења многих векова неће бити у стању да га врате.» Сада православни свет преживљава још већи притисак: земље-чувари су на ивици уништења. Али наш је свештени дуг да данас издржимо до краја. Достојевски је писао да је «на Западу… царство антихриста. Снага није у индустрији, него у моралном препороду» И видео је призвање словенских народа, на челу с Русијом, да « војују против антихриста, тј. против духа Запада (духа отуђености) – против «светског паука», одн. против апокалиптичке «звери».
Али ради испуњења тог задатка православни народи треба да живе у јединству.
Данас je Србији „ампутирана“ Света Косовска земља, свештене за све Србе. А тиме се у ствари довршава разбијање државе. Европска унија и САД признале су независност Косова, пренебрегавајући резолуцију Савета безбедности УН, а дипломатска средства Русије су, по свему судећи, исцрпена. Но Срби још увек с надом гледају на Русију. «Русијо, помози!» – зову хиљаде наше православне браће. Најснажнија помоћ србском народу може бити наша саборна молитва. Позивамо све православне људе да подрже иницијативу и замоле свештенике у својим парохијама да у недељу 16. децембра одслуже овакве молебане. Такође, свако од нас може укључити у своје молитвено правило молитву за спас многострадалног православног српског народа:
Владико Сведржитељу, прими наше смирене молитве за православни род српски. Молимо те, Многомилостиви, за православну браћу нашу, која толико страдају, и чије свештено поље Косово – заветни олтар њихов, насилно, изагнавши српске староседеоце земље ове, желе да преотму убице које ни децу не штеде и пустахије који унесрећују жене и девојке. Сећајући се све доброте коју браћа наша Срби, примивши нас у отаџбину своју, указаше нама и оцима нашим када бежаху од невоље и смртне претње безбожничке, молимо те, Свеблаги, заштити их у овом привременом животу од оних који их нападају, а у вечном животу подари им спасење и вечну радост: молитвама Пречисте Владичице Богородице, Првопрестолника српског Светог Саве и свих светих словенских и васељенских. Спаси, Господе, људе Твоје, јер Ти све можеш, и Теби, као Свемогућем, благодарење и славу сви узносимо – Оцу и Сину и Светоме Духу, у Светој Тројици Једноме Богу, сада и увек и у векове векова. Амин.
Служба информисања Руског империјалног покрета
Духовно-национални центар 
Оставите одговор