Православна монархија

Епископ Данило Крстић : О православној монархији

Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству – кроз Цркву – два велика дара: свештенство и царство (сацердотиум и империум). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.

Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније“) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине – у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма – православног хришћанства – у којем највећу одговорност носе цар и патријарх.

Посебне харизме које добијају свештеник и цар (први кроз рукоположење, а други кроз поновно миропомазање) не одвајају их онтолошки од браће њихове, осталих верника, јер сви хришћани (кроз крштење и причешће) јесу есхатолошки „свештеници и цареви Богу“ (Откр 1,6; 5, 10). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник, од браће су издвојени само функционално – унутар општега свештенства и опште царствености свих верника.

Служитељ Цркве

 

Зато се у 84. апостолском правилу прописује да хришћани не би смели незаконито вређати носиоце власти, што значи да могу да јавно осуде цара уколико је он сам нарушио законе. Црква цару јасно ставља до знања да он, иако има власт, поседује исто човечанско достојанство дато свима од истога Бога Творца. Цар је само служитељ Цркве, стојећи између свештенства и народа као заштитник вере и култа. Ако цар има неке привилегије унутар Цркве то је само у оној мери у којој их Црква дозвољава.

У историји Цркве позната су два искривљења ромејске равнотеже између ове две власти – цезаропапизам и папоцезаризам. Први се појавио у Византији када су цареви самовољно приграбили право да прописују неприхватљиве догмате какав је, рецимо, био случај у доба иконоломства. После више од стотину година проведених у мученичкој борби, Православна црква однела је победу над кривим царским догматима. Друго искривљење већ поменуте равнотеже је папоцезаризам. Оно се десило у западном латинском патријархату Православне цркве када је римски папа посегнуо за царском круном немачких владара.

Свест о својој православности најдуже је сачувала француска нација кроз отпор ултрамонтанистима ваплоћен у покрету званом галиканизам. Из њега је израстао чувени борац против папоцезаризма, обраћеник у православље из прошлог века, отац Владимир Гете (Гуетте). На његовој борби израсло је савремено француско православље. То нам даје наду да ће се на Западу опет родити свети људи који ће стећи благодат од Бога да Запад излече од тешке духовне болести папоцезаризма.

 

Двоглави орао

 

Зато је за нас двоглави орао знак доброга римства и доброга јерусалимства (римство – христијанизовано римско право; јерусалимство – православно свештенство Новог Израила без папских претензија на земаљску власт). Србима су првог двоглавог орла у нашој историји представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани. Имали смо срећу да се те две власти нису никада гложиле. Нас православне хришћане може задовољити искључиво хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Али кад већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највише личи на Царство Небеско. Знамо да је у свему најважнија личност носилац неке идеје или власти. Не можемо помазати све чланове парламента, нити председника републике на четворогодишњи мандат, а можемо миропомазати на царство само једну личност која се јавно покорава једином извору свих слобода – Ослободитељу од смрти, Небеском Цару – Христу. Једино такав владар живим примером може да утиче на своје војводе и на цео народ. Такав цар, иако лаик (верник) улази у олтар да се причести заједно са свештеником. Тиме се показује на једнакост свих верника у причешћу.

Ромејска империја је пала, али чистота њенога култа преживела је у православним народима који су од ње као Ковчег Новог завета примили Свети Путир са Телом Васкрслога Бога. Зато све нас обавезује символ двоглавога орла Ромејског царства. Православље кроз полицентрично аутокефално устројство својих народа даје статус одраслости свакој православној нацији док, насупрот, моноцентрична папска организација западног хришћанства ствара комплекс мање вредности народима који су ван Рима. Тако су, на пример, бискупске конфедерације Француске, Пољске или Шпаније увек само скупови „инфантилних“ бискупа пошто они нису у стању да духовне проблеме своје нације реше у свом делокругу него им се само оставља могућност да подносе римском папи предлоге решења.

Сасвим је други однос у православљу где је сваки Свети архијерејски сабор помесне православне Цркве канонски самовластан да у слободи Духа Светога решава духовне проблеме свог народа. Једини центар за православну Цркву је Небески Јерусалим. Једина Глава православне Цркве је Богочовек Исус Који Својим Васкрслим Телом седи са десне стране Бога Оца и телесно је, у Светом Путиру, доступан у свакој парохији на земљи.

Што се Србије тиче, она никада не може заборавити своју прву љубав – династију Немањића.

 

Мрља на порфири

 

У ближој прошлости имамо једну мрљу на порфири српске монархије: братоубилачки рат краља Милана против Бугарске. Он је у томе био послушан непријатељима православља који желе да се ми православни међусобно сатремо. Друга мрља је убиство краља Александра Обреновића и Драге Машин. Он је, нажалост, умногоме био крив за смрт своју и своје жене, јер је заборавио основну краљевску врлину да племство обавезује. По православном канону, кандидат за свештеника и за владара дужан је да се ожени девицом, јер свештеник и краљ својом чистотом треба да дају пример свима осталима. Међутим, романтичарски размажен последњи Обреновић је говорио: „Зар сваки мој сељак може да се ожени женом којом хоће, а ја краљ да не могу?“ А недавно смо видели да је у енглеском краљевском дому Едвард VII, чим се оженио распуштеницом, морао да напусти свој престо…

Имао сам тужну прилику да сретнем последњи мушки изданак династије Петровића; то је био кнез Михаило Мирков. Уопште узев, династија Петровића дала је највеће свеце и песнике српском народу, али не и државнике. Док год су имали честите и снажне личности, све је било у реду. После тога, њихова мушка лоза се истањила и сасушила. Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког српског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.

Краљ се не може вратити – ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански. И наш сељак, као и шпански, може рећи: „Наш краљ није племенитији од нас. Он је само богатији и одговорнији“. Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској. Тај крст указује правац: духовно васкрсење нације на земљи кроз православље, витешко поштење и повратак династије Карађорђевића на престо.

Монархија, зборник текстова, Хришћанска мисао, Београд, 2002, стр. 11–14

Пренето из часописа Православље, број 940

 

 

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА

 

Свети Јован Шангајски је био велики монархиста, и сматрао је монархију јединим Богом благословеним државним устројством.

У два писма упућена приватним лицима Свети Јован је укратко изложио своје ставове по том питању:

1.

“Поводом Ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље којој треба угађати, или од оних који имају капитал“ (27.12.1950).

2.

“У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру, а у републици све се своди на удовољавање маси, на било који начин .

Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. (07.01.1959. године).

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

 

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА

 

Данас, када се српски народ по ко зна који пут налази на историјској прекретници, разапет између Истока и Запада, видно разочаран у партије и њихове вође, све чешће се чују гласине да би нам спас дошао у виду монархије, и то парламентарне. Да ли би се тада, суштински, много тога на боље променило?

У свету тренутно постоји неколико десетина држава са краљем на челу, и у тим земљама влада парламентарна монархија, где краљ има част, а не власт и он се повинује одлукама парламента. У постојећим европским монархијама, где су краљеви фигуре у рукама политичара и партија и немају никакву власт, иако би они требало на земљи да представљају Божије Царство, Што је најгоре, у већини тих европских монархија се не поштују Божији и морални закони, јер имамо случајеве да се хомосексуални бракови дозвољавају, дрога се легализује, абортуси нису противзаконити, као и низ других аспеката, који у једној православној монархији нису замисливи.

Може ли нама, православним Србима, одговарати такав вид монархије?
Савремени Запад Француску револуцију слави као први корак модерне европске и светске демократије, крунисан „Декларацијом о правима човека и грађанина“. Подсетимо се на то, тада је, 16. 10. 1793. године, убијена Марија Антоанета, супруга француског краља Луја XVI, који је гиљотиниран 21. јануара исте године, у име „слободе, једнакости и братства“, паролу коју је Француска револуција донела и осталим народима Европе. Мит о Француској револуцији један је од конститутивних митова западне цивилизације данас. Не заборавимо ни то да су комунисти надахнуће тражили у Француској револуцији и, поучени тим примером, они су срушили са власти руског цара Николаја Другог Романова, 1917, као и монархију у Русији, да би наметнули своју сатанистичку идеологију и успоставили злочиначку власт. Други људи су у Србији, 1945, руковођени истом идејом, укинули монархију и насилно васпоставили републиканско уређење на челу са Србомрсцем, Хрватом Јосипом Брозом Титом. На темељима Француске револуције поникла је нова Европа, републиканска, са лажним хуманизмом и идејом о поробљавању других малих народа,  у којој смо ми Срби увек, до данашњег дана, били њихова мета за одстрел.
Са Запада је, почетком 20. века, у православне земље стигло све оно што до тада народ није познавао: демократија, парламентаризам, фашизам, комунизам, братство и јединство, једнакост… Запад је Француском револуцијом укинуо вишевековно јединство између неба и земље, краља и народа. За нас православне, монархија није обична форма – она је део историје Цркве. Без благословених царева и царица, не би било ни хришћанства као слободне вере и темеља Византијске империје (цареви Константин и Теодосије) , ни силаска Часног крста у Јерусалиму (царица Јелена, Константинова мајка, која је саградила храм у Витлејему и храм на Голготи). Шта би Руси били без Светог кнеза Владимира или без Светог Александра Невског, који су спасавали Русију од папске јереси, и Димитрија Донског, који спасава Москву од Татара? Шта смо ми Срби без Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Обреновића и Карађорђевића? Монархија нас је толико прожела у историјском ходу да је наша историја, осим периода ропства, у ствари историја монархије. Колико је људи гинуло с вером у Бога, за краља и отаџбину? Та крв, крв верних синова круне и отачаства, обавезује нас на то да питању монархије не приступамо као новинари жуте штампе или либералисти, него са свештеним трепетом с којим се приступа иконама и моштима Светих. Јер, и иконе и мошти су нам у великом броју случајева остале од Светих владара наших, миропомазаних слугу Божијих. Средњи век је схватао Васељену као јединствено Царство чији је монарх – Бог. Бог је, дакле, истински монарх, глава и покретачко начело оног политичког друштва које је обухватило читаво човечанство. Свеколика земаљска власт је ограничено представљање божанске власти, констролисана је њоме и улива се у њу. Свака власт је од Бога, те се стога монарх управља законима Божијим, он није страначки опредељен и не сме бити члан ни једне партије. Партија је много, а народ је један и цар је један.
Из свега овог наведеног, долазимо до закључка да се Срби морају вратити изворној Православној монархији, која ће нам донети тројичну хармонију о којој је Свети владика Николај Српски причао: „Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у кући.“ Државом ће владати краљ, Божији помазаник, који ће бити у служби држави у народу. Он је самодржавни монарх, партије и парламент су сувишни, а он ће имати Савет министара од неколицине људи. Услов да се на овај начин држава уреди је, пре свега, висока национална свест код нас Срба, о значају монархије као најбољег државног уређења. Све док будемо били опседнути комунистичким духом, европским лажним вредностима и аутократним лидерима, док се не вратимо Богу и свом националном идентитету, монархија се не може вратити у Србију.

Милан Старчевић

 

КРСТ И КРУНА

 

Пре но што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку философију.

Управо то видимо у време првог хришћанског цара, светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи – по узору на Његово небеско Владичанство.
Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”.

Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20,8)”.

Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917).

Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.

Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној философији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена философија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).

Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа.
Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве.

Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве.
На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига.

То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – масонство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године.
Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности.

Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су символички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу.

Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.

Владимир Мос

 

Неколико мисли о монархији

 

„Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га. Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То јесте оно што задржава. Када пак свугда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихрист отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као сто је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог стољећа. Неко мора да има власт да каже „вето“ (не дозвољавам, забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан.“

Свети Теофан Затворник

 

„Свештеник који није монархиста недостојан је да стоји крај Светог Престола. Свештеник – републиканац свагда је маловеран. Монарха на царство помазује Бог, председника бира народна гордост; цар се држи на власти испуњавајући заповести Божје, а председник – угађајући руљи; цар своје верне поданике Богу приводи, а председник – од Бога их одводи“.

Свештеномученик митрополит кијевски Владимир

Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога“ тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стефана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стефан Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божији на том путу укрепио.“
„22.
Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само Црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава нимало мање него Црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. теодулија је пут и сврха и Цркве и државе подједнако.“

Свети владика Николај Велимировић

Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког србског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.
Што се Срба тиче, они никада не могу заборавити своју прву љубав – династију Немањића.
Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству – кроз Цркву – два велика дара: свештенство и царство (sacerdotium imperium). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.
Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније“) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине – у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма -православнога Хришћанства -у којем највећу одговорност носе Цар и Патријарх.

Епископ Данило (Крстић)

 

„Од свијех царстава у коначном смислу православне може задовољити само вечно Царство, Царство Божије. Али, то не значи да се земаљско Отачаство може и сме препустити ђаволу; напротив! Борба побожних за православну монархију, вођена свагда часно и витешки, борба је за државу која ће бити штит православне вере и мач против слугу ђавољих, ма како се они звали. Наше је да свима сведочимо о могућностима изградње једног чистог и Богу драгог народнодржавног дома, који ће имати домаћинску вертикалу (Бог – Монарх – Отац) у своме средишту.“

Владимир Димитријевић