О цару Николају

Највиши манифест

Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.

Објављујем свим верним Нашим поданицима:

Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.

Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.

Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.

Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.

У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.

Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.

Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.

На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.

21. 07. 1914

Руски Лазар

Свети владика Николај о Цару Николају II

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.

15 / 28 јула 1932 године,
Београд

 

БЕСЕДА О ЦАРУ-МУЧЕНИКУ НИКОЛАЈУ II РОМАНОВУ

 

Глас крви брата твојега виче к Мени. И сада да будеш проклет на земљи која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.” (Пост. 4:10-11)

Тако Господ говораше Каину пошто овај уби Авеља. Племенити и кротки Авељ без даха лежи на земљи, али његова крв вапи до небеса: зашто? Земља подиже свој глас позивајући Бога да изврши правду. Све вапи јер ћутати не може, јер су и земља и природа потресени учињеним злоделом. Има догађаја који потресају и стихије без душе. Тада сами Бог захтева суд. Такво је било првоубиство које почини Каин. Такви су били и многи други тешки злочини, међу које спада и тешко убиство у Јекатеринбургу.

Зато што је био носилац и оваплоћење православног становишта по коме је цар слуга Божији, помазаник Божији који Богу полаже рачуне за све судбински му поверене људе, за сва своја дела и послове, не само за оно што је учинио лично, већ и за све оно што је учинио као цар. Овако су православни Руси веровали, овако учи Православна Црква, то је признавао и осећао цар Николај II. Он је био свепрожет том свешћу. На ношење царске круне гледао је као на служење Богу. Имао је то на уму током доношења свих значајних одлука, током решавања свих битних питања с којима се сусретао. Зато је био чврст и непоколебљив у оним питањима за која је био уверен да их решава по вољи Божијој. Зато је чврсто стајао у ономе за шта је веровао да је неопходно за добро царства којим је царовао.

Када је увидео да му је постало немогуће да царује у складу са својом свешћу о царској служби, скинуо је царску круну, као некада свети кнез Борис, не желећи да буде узрок неслоге и крвопролића у Русији. Царева жртва, која није донела добра Русији, већ, напротив, још више омогућила некажњено вршење злочина, довела је до незамисливих страдања Русије. Цар је за непријатеље Православља представљао опасност чак и тада када је сишао с престола, јер је био носилац свести о томе да највиша власт мора бити Богу потчињена, да од Бога мора примати освештање и снагу следећи Божије заповести. Цар Николај II је био живо оваплоћење вере да Божија промисао учествује у судбини народа и људи, да води Богу верне владаре на добра и корисна дела. Стога је био неподношљив за непријатеље вере, за оне који су стављали људски разум изнад свега…“

Свети Јован Шангајски

ЧИСТ ПРЕД БОГОМ И НАРОДОМ

 

Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар.

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.
Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.
Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског дома, као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све увреде, водили побожан живот.
У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.
Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.
Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

Ј. Ј. Алферјев: „Житије и служба Цара Николаја Другог„- Линц, 2006.

 

 

БОЉШЕВИЧКА РЕВОЛУЦИЈА У РЕЖИЈИ ЗАПАДНИХ СИЛА

 

Пре прве револуције од 1905. године, бољшевици  су долазили до новца, пре свега, недозвољеним средствима. За такав замашан подухват као што је свргање са власти Божијег помазаника Руског цара и рушење Монархије, био је потребан огроман новац који је дошао из Немачке, Америке, Француске, Јапана… Нарочито важну улогу игра један немачки Јеврејин по имену „Израел Хелфанд, звани „Парвус“. Он се чак назива „оцем револуције од 1905. године“. Пре 1905, Парвус успоставља везу узмеђу немачких и руских социјал-демократа. Порекло његовог капитала јавност није сазнала. Кратко време је био на робији, он после неколико месеци бежи из Русије и одаје се трговини.

Парвус је тај који је финансијски оспособио Турке и Бугаре да уђу у Први светски рат на страни Централних сила, против савезника и Србије. Стога му је највећа тежња била да финансира бољшевичке револуционаре, пре свега Лењина, Троцког, Мартова и Раковског. Код немачке владе у ту сврху успева, 1915. године, деблокирати 1 милион марака, а нешто касније још 5 милиона марака. Што се ратни сукоб више захухтава, Немци све више сарађују са Парвусом, који успева да убеди немачки генералштаб у нужност изазивања бољшевичке револуције у Русији и у ту сврху добија додатних 20 милиона марака. Чим је Русија, 1914. године, ушла у ратно жариште, Парвус је одмах схватио да је куцнуо час који су још давно прижељкивали Маркс и Енгелс, а то је светски рат који води светској револуцији и наметања целом човечанству „сатанистичку богоборну идеологију комунизам“. „ Рушење Царске Русије је кључ нашег успеха“, говорили су они углас. Требало је само убедити Немачку, која је себи од почетка поставила циљ проморати Русију на сепатариван мир. Али шта вреди сепаративни мир, ако на престолу буде и даље седео Руски цар? Зато Парвус Немцима нуди много више, а то је сепаративан мир са Русијом која више неће бити монархистичка, која ће заједно са руском нацијом бити уништена. По пакленом плану Парвуса, Русија је морала бити разорена политички, национално, социјално, морално, финансијски и економски. Истовремено се креће са распаљивањем шовинизма на територији Руске империје. Прво се покреће украјинско питање,а затим пољско, финско, балтско, јерменско и азијатско. Социјално, организовањем штрајкова у великим фабрикама и уличних немира по градовима, а на селу подизање побуне сељака против велепоседника. Морално, изазивањем антиродољубља у војсци, као и убеђивање народа да је социјалистичка револуција једини излаз. Непоредо са револуцијом у Русији, организовати на Западу медијску кампању против царске породице, с циљем да се продобије америчко јавно мњење. Све те планиране акције морају имати једну команду, а Парвус је убеђен да је само један човек  у Русији способан узети команду у своје руке. Тај човек се зове: Владимир Илић Уљанов, звани Лењин.

Попут Парвуса, Лењин жели пропаст царске Русије без које нема коначне победе комунизма и са великом радошћу бележи све руске неуспехе на фронту. Пошто су месеци пролазили, а цар је још увек био на престолу, Лењин полако губи стрпљење у револуцију. Парвус предлаже Лењину да се револуција подигне у јануару 1916. године, али је Лењин одбио предложени план, јер је сумњао у исход подухвата.

Парвус је приморан да 1916. сам почне извођење плана. Он је светан да без Лењина не може успети, али је приморан да својом револуционарном акцијом немачком генералштабу докаже исправност свог пакленог плана и убеди га да га они и даље финансијски помажу. Крајем 1916, Парвусова револуционарна машина стављена је у покрет. Преко 45. 000 штрајкача у Петрограду, 10 хиљада штрајкача у Николајеву, ливница бакра и фабрика метака у Тули онеспособљене штрајковима, црноморска крстарица „Царица Марија“ бачена у ваздух.

Лењин је, боравећи у Цириху, фебруар-март 1917. године, сазнао за избијање револуције и у први трен он у њу није могао да верује. Тек када је цар Николај Други абдицирао, постало му је јасно да су други свршили његов посао. Њему ништа друго не преостаје него да од њих преотме власт, како би револуција била његово дело. А ни Немци нису сматрали да је револуција њихова, све док Русијом влада Керенски и наставља рат на страни Антантних сила. Сада је поново био актуелан Парвусов план и Лењин је пристао да буде извршилац. Потом се Лењин пребацује пломбираним вагоном у Русију, пре свега захваљујући помоћи Немачког генералштаба. Влада Керенског је, јула 1917. године, открила Лењинове везе са Немцима и он ће заједно са осталим револиционарима бити пред руском јавношћу политички раскринкан. Керенски их спасава, када због страха од царског генерала Корнилова, буде наоружавао бошљевике у Петрограду. Да иронија буде већа, с тим оружјем ће Лењин и Троцки подићи Октобарску револуцију и протерати Керенског.  

У позадини саме револуције је и Америка имала свог великог удела, јер је послала Троцког у Русију и амерички капитал је заједно са немачким допринео бошљевичкој револуцији и рушењу Руске царске Православне империје. У америчком конгресу могле су се ћути речи да ова земља не може да ступи у рат на страни савезника, јер јој не доликује да буде на страни царске Русије. Америка је у рат ступила тек након руске револуције, када је власт приграбила бољшевичка Привремена влада.

У САД је, у октобру 1918. године, у зборнику „Немачко- бољшевичка завера“ писало следеће: „Документи показају да су данашњи вођи бољшевистичке владе Лењин и Троцки и њихови саучесници немачки агенти. Они показују да је револуцију организовао Врховни немачки генералштаб и да су је финансирале Немачка царска банка и друге финансијске установе. Такође, бошљевици су тајно примали немачке официре као војне саветнике, као немачке шпијуне. Садашња бошљевичка влада уопште није Руска влада, него немачка, она ради у интересу Немачке и издаје руски народ, као што издаје и природне савезнике Русије, једино у интересу царске немачке Владе.“

У то време су амерички јудео- масони и финансијери на челу са богатим банкаром Јаковом Шифом, трошили огромна новчана средства на подривање царске Русије. Касније ће управо тај Шиф предати Јанкељу Свердлову наређење са врха о стрељању читаве царске породице. Све  државе које су радиле на свргавању традиционалног самодржавног монархистичког уређења у Русији знале су да ће рушење царске Русије за дужи период одложити крај Првог светског рата. Рат је уистину потрајао још пола године, што је проузроковало страдање на хиљаде невиних људи. Међутим, челници светских сила били су равнодушни према томе, јер су пред очима имали само један циљ: уништење Православне руске државе.

 

Милан Старчевић

Извори:

Библиотека образ светачки; „Љубав је јача од смрти“, Београд, 2006.

А. Солжењицин; „Лењин у Цириху“, Париз, 1975.

Роберт Вилтон; „Последњи дани Романових“, Лондон, 1920.


 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: