Богомољачки покрет

…Богомољачки покрет јавио се као спонтана последица животног искуства људи, који су кроз живот и честе ратове у којима су учествовали, осетили потребу да се морално препороде и да свој живот освете Богом… Слично апостолима и првим хришћанима, који су све остављали само да би Христа задобили, чинили су и богомољци. Стога није чудно да су и они, попут прбих хришћана, у очима својих савременика били људи „некњижњиви и прости“ (Дела ап. 4,13), па је и одређивање речи „богомољац“ у нашим речницима с призвуком осуде због „претераног испољавања побожности“ (као да се Богу може премолити), па и њихово сврставање у секту. Они су само хтели да се морално препороде, да у њима буја живот достојан боголиких бића и да светла образа могу носити име хришћана и доћи пред свога Господа.

Ревност богомољаца била је неразумљива за многе, а многи су им и завидели на томе. Својом ревношћу у вери и животу са вером они су били пример, али, нажалост, и укор многима, па и неким својим пастирима – свештеницима. Но и када су свештеници схватили побуде моралног буђења и ревност коју су пробуђени показивали у својој вери, пришли су богомољцима, помагали им и били им предводници.

Живот богомољаца састојао се у сталној борби против зла. Да би та борба била што успешнија, они су се све чвршће везивали за Бога, али и повезивали међусобно. Тако су многа самоникла друштва уједињавана, да се на крају сви уједине у један јединствен покрет и да се даље заједнички боре за узвишене идеале којима су били руковођени…

…У почетку богомољци су били мало друштво по броју, али велико по вери. Временом и број им се увећао, па су њихова друштва постајала широм тадашње наше Краљевине (1920-1941), као и изван ње где је било Срба – у Румунији и у САД. Било их је највише међу тежацима, међу којим су поникли, па међу радницима, ђацима, интелектуалцима и међу официрима. Били су духовна снага која је могла да препороди наш народ…

…Садашње буђење нашег народа и жеља да се врати својим коренима уствари је нов облик онога што су богомољци започели пре више од седам деценија….

Протојереј Младомир А. Тодоровић

(Из предговора књизи „Епископ Николај и православни богомољачки покрет“, Београд 1996.

Ко не може бити члан наших богомољачких братстава

 

Нико ко неће да зна за Бога и душу;

И ко је против ове наше државе;

И ко не држи светињу брака;

И ко невенчано живи;

И ко хули на име Божје и псује;

И ко је одан пијанстрву и другим страстима, од којих не жели да се лечи;

И ко не држи посте и не причешћује се;

И ко живи од лихве и зеленашлука;

И ко туђе отима и лажно се куне;

И ко не помаже брата свога у невољи.

Ако ли је неко пак био у неком греху, па се покајао, тај може бити примљен у братство.

Ако је ко омрзнуо своју стару грешну душу, па пожелео да се обнови и препороди, тај је с нама и ми смо с њим.

У Књизи живота је написано:

Бог хоће да се сви људи спасу.

И: Бог је оставио покајање за спасење.

Црква Божја сву децу своју воли и за њих се непрестано Богу моли.

Задужбинари

…Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада учинио за душу своју, и пожури да учиниш што највише можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.

Св. Владика Николаj


НАЧЕЛА  ДУХОВНЕ  ДИСЦИПЛИНЕ

 

Љубав је извор и утока живота. Она је његов непресушни и најслађи сок. Љубав је Бог, а Бог је љубав. Као таква, она је јача од свега, па и од смрти. То показује Човекољупчево Васкесење, на коме почива сва сила хришћанства.

Кроз љубав осећамо и вером срца знамо двоје:

прво – да је корен и смисао нашег живота у Богу и

друго – да је наш живот уткан у живот наших ближњих, а наша судбина у судбину наших ближњих. Без Бога и без ближњих, ми не можемо ни дац се спасемо ни да се ослободимо, нити уопште да осетимо радост живота. Две највеће радости Божје потврђују истинитост горње мисли силом највећег ауторитета. Те заповести гласе:

прва: Љуби Бога свим срцем, свом душом и свом мишљу својом.

друга: Љуби ближњега свога као себе самога.

Овим заповестима је заувек одређен пут нашег живота. Њим се иде од Бога кроз себе према ближњима. Тиме су одређене наше тројаке дужности.

а) – према Богу.

б) – према себи.

в) – према ближњему.

а) – Дужности према Богу

– Веруј у Бога просто и смело, не стиди се нигде своје вере, као што се и твој народ не стиди.

– Чувај светињу Часног Крста и знај да је њим зачињен цао живот твога народа.

– Упознај темељно вољу Божју. У томе циљу користи свако погодно време, а нарочито време богослужења и тумачења св. Јеванђеља. Постарај се да ову свету књигу увек имаш у непосредној близини.

– Молитва нека ти буде свакодневна душевна храна. Без ње не приступај ни делу ни јелу, без ње нити где полази, нити долази. У молитви се увек сети свога Краља, Отаџбине, народа, својих родитеља, својих учитеља, старешина, свих другова и браће, а нарочито оних који су у невољи.

– Редовно посећуј св. литургију, пости најмање сваког петка, ради сећања на муке и страдања која је на тај дан за нас поднео Божански Исус, а причешћуј се свакога поста у току године (Божићни, Ускршњи, Петровски и Госпојински пост). Не заборави да ћеш вршећи горње дужности постићи такву чврстину душе и мир срца да те никад и ништа у животу неће поколебати. Бог ће бити стварни учесник у твом животу.

б) – Дужности према себи

– Знај да си саздан по слици и прилици Божјој и ради узвишених циљева које Бог одређује људима. У томе лежи величина твог људског достојанства које мораш будно чувати.

– Води непрестано борбу у самоме себи против оних порока који загорчавају и унижавају људски живот. Ти пороци су гори од немаштине и болести и зову се: зловоља, оговарање, злопамћење, незахвалност, злурадост, нехат, пакост, гнев, завист, непризнавање туђих вредности и заслуга.

– Буди смирен и скроман. Знај да „Љубав смирује, а разум надима“. Надувеност птрема млађем, а поготово према старијем знак је одсуства хришћанске свести без које нико не може бити наш заједничар.

–  Буди чедан, знајући да омладина без осећања стида, одана блуду и разврату јесте знак опадања и скора пропаст народа.

–  Ради чувања невиности не говори, нити читај, нити гледај ни пред ким оно, што би те пред твојим родитељима застидило. Не заборави да се Божјем оку не да ништа сакрити-

– Чувај чистоту тела и знај да је оно, по речима апостола Павла, храм Духа Светога.

– Буди послушан и никад не вређај старијег.

– Буди искрен и безазлен „као голуб“, а мудар „као змија“.

– Буди јунак, цени јунаке, а плашљивце жали.

– Не псуј никога, ништа и никад.

– Не опијај се.

в) Дужности према ближњему

1. – Сваку поверену дужност у заједници извршуј на најбоље могући начин.

2. – Знај да Отаџбина и народ живе од вршења дужности, а пропадају од невршења.

3. – Свест о дужности нека се код тебе огледа тако, што на службу и рад никад нећеш закаснити, нити раније са њега отићи, нити пак учинити ма шта што није дозвољено у радно време. Јавни рад нека за тебе буде част.

4. – у борби за свој народ увек пођи од уверења да њему и сваком другом народу, спасењеможе доћи само онда кад се остави греха и заблуда у себи и око себе.

5. – неразумевање других у борби за опште добро немој да те збуни. Не малаксавај због недостатка брзих успеха. Запамти да са борбом иде увек и жртва, а праве жртве у правој борби могу дати само духовно исправни људи, велике вере и љубави и великог идеализма, борци и јунаци, прегаоци, радници и ствараоци.

6. – Не изјашњавај се само за истину и правду,  јер точини свако кад ништа не кошта, већ са радошћу примај и последице које долазе из борбе за истину и правду.

7. – Никад и никоме не ласкај и терај од себе ласкавце, јер убијају људски понос и руше карактер.

8. – Исправљај другове и ближње, али без намере да судиш и унизиш. То чини увек без гнева и претње, у четири ока, ако не послуша опомени га пред два или три сведока, ако и тада не послуша „кажи цркви“, тј. надлежнима, па ако и тада не послуша, прекини са њим другарске односе, у смислу Христових речи; „Ако ни цркву не послуша, нека три буде као незнабожац“.

9. – Нарочиту пажњу обрати према женскима. Ту се понашај као што би желео да се стран човек понаша према твојој сестри, а сваку старију жену поштуј како би желео да се поштује твоја мајка.

10. – Помози увек невољнима и сиромасима и у томе подстичи твоју околину.

11. – Говори благо са млађима, нежно са сиромасима и несрећнима, братски са себи равнима, синовски са старијима од тебе.

12. – Избегавај свађу и увек предухитри свако зло.

13. – Не критикуј речима већ делима која треба да буду узор и правило живота за сву своју околину. Знај да су дела једина успешна критика која никога не озлеђује, а многе одушевљава и вуче за собом.

– Увек и свуда и у свему се држи Христових речи и Његове заповести: „Све што хоћете да вам чине људи чините и ви њима“. Ко ово прима, нека прими срцем, иначе ће узалудно мислити да је истински заједничар наше духовне заједнице.

 

 

Настанак и развој Богомољачког покрет

НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА

Некако убрзо после „Мађарске буне“ настао је код нас у Банату тзв. „покрет побожних“. „Појавиле су се — пише један савременик — богомољачке дружине које су избиле као бујни извори наше притајене, али још неугасле побожности. Покрет се ширио и захватао западни Банат, прешао у Бачку, а било га је и по целој Карловачкој митрополији. То је био религиозно-морални препород на чисто православној основи и то одоздо, из народа“ …
Како је тај покрет, нешто касније, изгледао у јужном Банату остао нам је запис Ј. Боте из села Јарковца: „Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св. Евангелија клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед и тумачење св. Евангелија… Имају и неког старог проповедника из Парага (Бачка) који обилази Банат и наше место сваке године, све пешице. Он их подстиче и одушевљава да иду Божијим путем. Кад он дође, сви се с радошћу искупе. То вам је човек ратар, а врло много зна из Светога писма и из Старог и Новог завета. Има говорничког дара и дивно говори и поучава свет. Сви га радо слушају док проповеда као какав старозаветни пророк — лагано, занимљиво и убедљиво… То „побожно друштво“ иде сваке године у манастир Војловицу код Панчева уочи Велике Госпојине да се сви тамо заједнички помоле Богу и причесте. Пред Госпојину стигну у Јарковац и браћа и сестре из других села, носећи Распеће Христово. Овде се сједине с нашим побожнима, ту преноће и ујутру рано звоне звона и сви се скупе у храм. Ту обавимо јутрење и помолимо се за сретна пута. Силан их свет испраћа, звоне звона, исто као и кад се враћају“…

После ратова из 1876/8. појава „побожних“ нагло је избила у другом нашем крају — у југоисточној Србији, и то у крајевима који су у ратовима највише пострадали. Овде је покрет био сасвим друкчији него у Војводини. „Појављивали су се — пише прота Ст. М. Димитријевић — људи који су откривали темеље старих црква. Народ их је звао „цркварима“. Веле да у највише случајева дођу из неког удаљеног места, и то први пут, и укажу где под земљом има остатака старе цркве, и то често пута и онде где нема никаквих знакова нити локалног предања о томе. Покрет се појавио у околини Књажевца и Сокобање и ширио се према Алексинцу и Крушевцу, и — другим путем — преко Сврљига у нишки и пиротски крај… Народ се нагло отпочињао скупљати на тим откопаним темељима цркава. Проналазачи су кадили те зидине, палили кандила, молили се Богу и говорили свету како им се открило да треба ту да копају…“

Покрет побожних појавио се и за време првога светског рата како на Солунском фронту тако и у заробљеничким лагерима. На фронту „покрет се шири и привлачи на себе пажњу војних власти те се поставља питање Врховној црквеној управи на Крфу о тој појави. У реферату о војницима-богомољцима спомиње се: скупљање на молитву, читање Светог писма и општа коректност чланова покрета“… Преживели пак ратници жалили су се касније да су им на Солунском фронту једно време одузимали молитвенике и Свето писмо, гонили их да мрсе за време поста и кажњавали. Тек после повољног одзива митрополита Димитрија о војницима-богомољцима, гоњење је престало. — Владика Николај у својој књизи о богомољцима Диван спомиње како се овај покрет био спонтано појавио и у заробљеничком логору у Нежидеру.

После рата, „покрет је — сведочи прота Милош Анђелковић — нагло захватио Шумадију, Мачву, Стиг, Поморавље, Војводину и Семберију и ширио се на све стране; захватао је не само села него и понеке градове“… Просто, дошао је тренутак када су душе, после ратних страхота, постале жедне нечег лепшег, узвишенијег и духовнијег. Наступило је време слично ономе које је обећано пророку Амосу: „Гле иду дани, говори Господ Господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, него слушања ријечи Господњих“ (Амос 8,11). „И поврвеше у те дане многи народни проповедници по Србији“.

Захваљујући свештенику Атанасију Вучићевићу (писцу књиге „Јеванђеље у песми“), остао нам је сликовит запис какав је утисак учинила прва беседа једног „народног проповедника“ у његовој парохији: „…После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да саслушају проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором… Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну… Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и … чу се прво мекан и пријатан његов глас, а за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица. Свет се од чуда забезекну. После неколико стихова погледах слушаоце и — већина плаче. Просте речи те побожне песме покренуше из дна наших душа она племенита хришћанска осећања, те се и ја једва уздржавах да се и мој плач не примети, а сузе се ипак низаху као бисер… Заврши се песма а брат Иван продужи своју проповед. Сада позиваше народ на покајање и сликаше све страхоте зла… Опет погледах онај свет: исто онако широм отворене очи, али сада и набрана чела са израженим борама међу обрвама и неким осећањем страха. Када би сваки од њих проговорио, речи би биле једне исте: „Ох, тешко мени!“ — После получасовног говора поче брат Иван другу побожну песму уз пријатне гласове оних девојчица. Поново се разведрише лица слушалаца, наступи сасвим друго осећање и сузе радоснице почеше се опет крунити… Кад се песма заврши, брат Иван поново настави проповед, у којој народу обрати пажњу на садржину песме, која позива свет да посећује цркву, да се моли Богу и да живи оним сретним животом наших старих, када је Бог испуњавао српске домове сваким благом, срећом и благословом… Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву. Исповеда се тако искрено да се не могу начудити тој готовости да саопшти и најтеже ствари. Понекад се згранем од силества сагрешења овога сеоског народа. Шта ли је тек код варошког, где зло пир пирује!?“

Од проте Драг. Туфегџића остало нам је сведочанство какви су били његови први богомољци у Мачви… „Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих… Не псују и не куну… Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву… Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купили или продали… Поздрављају се увек са: „Помаже Бог!“ и: „Бог ти помогао!“ Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње… Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају. Не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би требало ни жандарма ни катанаца на кошу… Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца. Исповести су им искрене али и страшне. Никада нисам претпостављао да у нашем народу има таквих страшних грехова какве сам на исповести чуо“…

Прота Живан М. Маринковић додаје о својим богомољцима у Поморављу: „У међусобним разговорима ословљавају се са „брате“ и „сестро“. Цркву похађају редовно. За време малог и великог входа и за време читања св. Јеванђеља клече. Необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије… Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафане не иду, не коцкају се, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас. Свака богомољачка кућа има бар Нови завет, а већина и Свето писмо“…

Прота В. Теофановић, из Бачке, хвали своје чурушке богомољце… „Ако је ко болестан, носе му се понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме, тако да се сав остали свет згрће да чује… Када им се на српском језику прочита св. Еванђеље или која молитва, онда им  је  тек душа  задовољна  што  разумеју“…

Богомољци у Шумадији и Поморављу, а можда и у другим крајевима, практиковали су и заједничке молитве по кућама. Док је био парох, о. Ж. Маринковић је присуствовао једној таквој молитви и дао о томе у Веснику детаљан опис:… „Изразио сам жељу да присуствујем њиховом молитвеном састанку. Кад сам у друштву једнога од њих, отишао на „молитву“, затекао сам у једној пространој соби око 50 особа оба пола и разног узраста. На источној страни био је до зида намештен један застрвен сто и на њему Библија и дрвени крст. На зиду више стола горело је кандило пред мноштвом икона. Сваки члан, како дође, стане пред тај сто, побожно се прекрсти, пољуби крст и Св. писмо и одлази на своје место. — Мој их је долазак веома обрадовао и топло су ми захваљивали што сам им дошао. Умолио сам их да не обраћају пажњу на мене, него да се моле као и обично и као да ја нисам ту. Те вечери био је случајно присутан молитвеном састанку и један проповедник из суседног села. Пришао ми је и показао своју мисионарску легитимацију у којој му се од Народне хришћанске заједнице из Крагујевца одобрава да може ићи од места до места и — у споразуму са месним паросима — „одржавати религиозно моралне скупове са циљем подизања вере и морала у народу“ … У том донеше госту ручну кадионицу и он — као што то чине домаћини по својим кућама — окади присутне, читајући молитве које је знао напамет. По свршеном кађењу отпеваше сви заједнички: Слава и ниње: Благослови душе моја Господа…, Слава и ниње: Јединородниј Сине … и, затим, Свјатиј Боже… Потом један од присутних прочита на српском језику одељак из Апостола, а други одељак из Јеванђеља. За време читања Јеванђеља сви су клечали. После Јеванђеља отпојали су на српском језику псалме 135. и 136: „Хвалите име Господње…“ и: „Славите Господа јер је добар, јер је довијека милост његова“… Онда су отпевали више тропара које су знали напамет, и на крају: „Достојно јест јако воистину“… Тада је гост-мисионар узео реч и говорио против данашњих друштвених зала и порока и истицао да су данашњи ,,хришћани“ далеко од првог и правог хришћанства… Позивао је народ да се покаје и живи по Јеванђељу, које је у своме говору често цитирао… — Затим је младеж отпевала више побожних песама из књижица које је издала Народна хришћанска заједница. На крају се сваки поново трипут прекрстио, целивао Свето писмо, поздравио се и, са неким видним поуздањем и миром у души, одлазио“

Ти молитвени скупови по кућама били су један од разлога да су се многи наши свештеници одбијали од богомољаца. А било је и других разлога. Ретко се ко од свештеника могао помирити с тим да, крај њега живог, по његовој парохији проповедају некакви „народни проповедници“. Долазило је око тога до немилих сукоба. Догодило се чак да је свештеник из Великог Орашја тужио своје богомољце полицији. Поред тога, богомољци су понекад ћутке, а понекад и гласно тражили од овога свештеника да буде више свештеник и били му као неки тутори и контролори. Једноме пароху из околине Предејана све је то било толико додијало да је у љутини рекао: „Све би вас богомољце требало пострељати у овој јарузи“ (у којој су за време окудације Бугари стрељали Србе)! — Због таквих и сличних појава устао је владика Николај чувеним чланком у „Гласнику“: „Не одбацујте их!“ Из тога се Владичиног апела види где леже корени неразумевања и незадовољства.

 

Богомољачки покрет је, наиме, настао и као извесна реакција на нашу свештеничку инертност … „На богослужењима — пише Владика — богомољци са запетошћу очекују да ли ће се њихов свештеник решити и промолвити бар речицу… Но решење најтеже, најмучније, најређе! Ако им проговори, они га обасипају захвалношћу. Ако ли не, они се, после службе, скупљају пред црквом да „заврше службу“, то јест, да чују бар проповед својих проповедника. Ови сељаци — проповедници… ваде из џепа Нови завет, од употребе већ похабан и умашћен и читају и говоре.. . Боје ли се пак враждебне интервенције полиције или — жалости моја — самога свештеника, они после службе журно хитају кући једнога од њих и ту, без презања и журбе, „завршавају службу“… Они свештеници који су прихватили овај покрет осећају се олакшани у својој пастирској служби. Ја бих се лично више радовао да је овај покрет захватио наше вароши него села. Јер село брже подражава варош но варош село. Но макар да је и у селу, треба му се радовати а нипошто игнорисати га и одбацивати… У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божији тражи отворене душе да их оживи и осветли… Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан… Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце!“

Убрзо после овога, свештенички орган „Весник Српске цркве“ прештампао је овај Владичин апел и донео „Отклик на поклич Не одбацујте их“, отпочевши читаву серију чланака у корист богомољачког покрета, те се стање нешто поправило. У каснијим годинама у богомољачком листу Хришћанска заједница читамо: 32 свештеника су вође богомољачких братстава, а још преко 150 њих помаже наш Покрет (извештај из 1929). И касније: „у организованим братствима активно раде 83 свештеника, а има их двапут више који наш покрет толерирају и помажу“. Према 3.000 свештеника, колико их је тада било, то и није баш тако много (ни сваки десети!). Да би се ствар некако поправила, прибегавало се оснивању братстава и у самим богословијама. У Сремским Карловцима било је учлањено у братство НХЗ 90 богослова (надзорни наставник био је о. Јустин Поповић); у Битољу је председник градског богомољачког братства био наставник богословије (др Василије Костић); у Призрену је основано мешовито братство од богослова и грађана које је водио проф. прота Царевски. Ипак, лист бележи да и даље „има неких свештеника који су апсолутно против Народне хришћанске заједнице“. Али, да се поново вратимо на прве дане Покрета.

На Св. Илију 1920. године одржан је први велики богомољачки сабор код старе цркве светог Ђорђа у Крњеву близу Велике Плане. Као изасланик митрополита Димитрија сабору је присуствовао владика Николај. Сачувана је и фотографија на којој се види Владика како држи говор у порти пред црквом и око њега једно море народа које га са заносом слуша. „Ту је владика Николај први пут дошао у додир с многобројном богомољачком војском — писано је касније у листу. То је један од оних срећних и благословених сусрета који су постали полазна тачка за стварање и организацију нашег великог препородилачког покрета… Од тада тај се додир није прекидао, него је све више добијао у чврстини, дубини и вредности“…

 

Док су се ствари тако одвијале „на терену“, нашла се групица цивила из Београда која је повела рачуна о томе да би тај Покрет требало озаконити и званично организовати. Та је група и дала Покрету име Народна хришћанска заједница. Кажу да су име дали по угледу на Енглезе, који су у Београду већ били основали „Хришћанску заједницу младих људи“, али да са енглеским заједницама — сем имена — нису имали никакве везе. Убрзо су ти исти цивили саставили Основна правила НХЗ (у свега 15 параграфа!) и поднели их на одобрење патријарху Димитрију, који је под КП бр. 1065 од 2. марта 1921. године донео одлуку: „Одобравамо ова Правила и дајемо благослов за оснивање овог удружења под именом Народна хришћанска заједница, с тим да се оснивање сваког посебног (месног) удружења (НХЗ) врши са знањем и одобрењем православнога свештеника, пошто претходно буде пријављено грађанским властима у месту где се удружење оснива“. Ово је одобрење „оснажио“ и Свети синод под бр. 1278 — 1336/1922. године.

После тога одржан је 23. октобра 1921. године у Крагујавцу збор представника покрета. Један од учесника на том збору (прота Милош Анђелковић) тим поводом је записао: „Наш религаозни покрет силно се и импозантно манифестовао… Био сам на томе скупу, и могу рећи да то није био обичан збор … Било је преко 180 представника нашег религијског покрета из разних крајева наше земље. Као и на претходном ужем збору у Београду, једнодушно је изабран за вођу овог покрета епископ Николај који је био дошао на крагујевачки збор као изасланик Његове Светости Патријарха Димитрија. После говора епископа Николаја … постигнут је споразум да се уједине сви овакви покрети у земљи. Изабрана је и управа која ће радити под директивом епископа Николаја“…

Средишња канцеларија НХЗ, чије је седиште кратко време било у Београду, преселила се тада у Крагујевац, где је већ постојало бројно богомољачко братство и ту већ јануара 1922. отпочела са издавањем друштвеног листа и других побожних књижица. Већ 1923. набављена је мала половна ручна штампарија и отпочето на њој штампање прво мањих књижица, а касније (од 1924) и самога листа. Првог јула 1924. канцеларија и уредништво листа преселили су се (из Сарајлијине ул. 32) у кућу добротворке Милице Јовановић, учитељице, која је уступила Заједници своје зграде и пространо двориште у ул. Св. Саве бр. 6 на бесилатно коришћење. Ту је Централа остала све до краја. У тим је зградицама између два рата врило као у кошници. Штампао се, повезивао и експедовао лист и остала издања, долазили „мисионари“, дефиловали путници и убоги; свраћали у домску капелу на молитву и прбожан разговор крагујевачки богомољци; држали пробе хористи, долазили на савет посрнули… Ту сте увек могли затећи тихог, вечито запосленог, ретког молитвеника и подвижника брата Станка Маричића, секретара НХ Заједнице, чије карте и писма са калиграфски исписаним саопштењима и одговорима многа чланови још чувају. Свакога је умео да дочека, обавести и упути — стрпљиво, мудро, благо …

У Централи су се неко време заносили мишљу да се ту у Крагујевцу подигне дом НХЗ и да се набаве машине за израду икона и отпочело се са скупљањем прилога. Пошто није скупљено довољно средстава ни за једно ни за друго, сазидана је тим новцем само зградица на плацу добротворке Јовановић и ту је (1928) смештена нова штампарска машина за коју су материјална средства дали професор др Михаило Пупин из Њујорка и Васо Ћуковић из Денвера (Колорадо, САД). Касније је (1930) за ту машину набављен и уређај на електрични погон.

При „Централи“ је било неколико „секција“. Међу најревносније убрајале су се хорска и мисионарска. Мешовити „Хор хришћанске заједнице“ давао је духовне концерте широм целе Србије (у Пожаревцу, на Убу, у Врелу, Милошевцу, у Крушевцу и многим другим местима).

Прве три године у Крагујевцу су одржаване и све годишње скупштине НХЗ. Године 1924. одржана је прва скупштина изван Крагујевца и то у манастиру Јошаници код Јагодине на којој су били присутни епископ охридски Николај и епископ битољски Јосиф. На тој је скупштини примљен нацрт нових, проширених Правила Православне хришћанске заједнице (која никада нису добила потврду Светог Архијерејског Сабора). Тада је званично основан и Мисионарски ред НХЗ.

Да би се ти „мисионари“, „народни проповедници“ или „ревнитељи православља“ могли на терену супротстављати секташким проповедницима и продавцима књига, одржавани су за њих тзв. мисионарски течајеви или курсеви. Први је такав течај одржан у манастиру Светом Роману већ 1923. године, а други у Крагујевцу 1926. Трећи је одржан у манастиру Раковици 1929. Предавачи на раковичком курсу били су: тадашњи управитељ Монашке школе руски епископ Митрофан и јеромонах Дионисије. Први је предавао мисионарство, а други тумачење нејаснијих места из Св. писма, беседништво и организацију покрета НХЗ. Течај је посетио и учеснике поздравио и сам патријарх Димитрије. Најважнији курс, или како се званично звао, Мисионарски течај за народне проповеднике и православне продавце побожних књига одржан је 1931, опет у манастиру Св. Роману. Курсиста је било 36, а курсом је руководио сам владика Николај. У Синодској архиви сачуван је и дневник рада овог течаја, писан руком самог Владике, као и Владичин извештај Св. синоду са списком курсиста. У томе извештају Владика, између осталог пише: … „Ученици су одабрани људи из народа. Неки су од њих изразито обдарени даром речитости …Неки су ме од њих просто изненађивали својим познавањем Св. писма и великим верским искуством. Из разговора са њима дознао сам да је иноверна и секташка пропаганда дубље ухватила корена него што се званично зна. Мислим да ове проповеднике и продаовце књига треба искористити за добро наше Цркве. Предлажем: 1) да се овим људима издаду објаве-дозволе да могу, у сагласности са месним паросима, проповедати и продавати побожне књиге за народ. и 2) да се овакви мисионарски течајеви одржавају сваке друге или треће године“. У предмету је сачувано и неколико штампаних формулара тих објава. Епископ Николај је после одржао још пет таквих течајева: 1932. у Св. Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Благовештењу и 1940. два курса у Жичи. У некрологу мисионару Божи Ченерковићу (који је умро на богомољачкој слави у Трстенику док је држао своју последњу проповед) наводи се да је овај проповедник учествовао на више мисионарских курсева. По овој прилици и други су мисионари били на више течајева. Ти су људи после „ишли по народу о овоме руху и круху, борили се са секташима и проповедали о покању, о похађању цркава и поправци живота у смислу Христове науке“. У часописима „Хришћанска заједрица“ и „Мисионар“ и у књизи „Диван“ често се спомињу имена неких од тих „народних проповедника“. Навешћемо само она која се помињу најчешће:   Иван Благојевић, из Ратара код Смедеревске Паланке; Живан Аночић, из Шопића код Лазаревца; Бранислав Стефановић, из Скобаља код Ваљева; Настас Станковић, из Тољевца код Варварина; Драгослав Глишић, из Риљца код Трстеника; Милисав Димитријевић, из Букуровца код Крагујевца, сада игуман Гаврило; Исаило Ђокић, из Бреснице код Чачка; Чеда Јеличић, из Калудре код Рековца; Петар Козлић, из Шашинаца (Срем); Богиња Мићић, из Крупња (Шабац), потоња игуманија Јефимија; Милосав Радојевић, из Чукојевца (Краљево), потоњи јером. Мелентије; Станко Маричић, из Крагујевца, сада монах Серафим; Милован Стефановић, из Петровца Пожаревачког, сада игуман Димитрије; Данило Митровић, из Пољане (Пожаревац) сада парох у родном месту; Радослав Митровић, из Велике Плане; Богосав Војиновић, из Салаковца (Пожаревац), сада јером. Михаило; Драгутин Обрадовић и Живко Животић, из М. Градишта; Светолик Миленковић, из Г. Бранетића код Г. Милановца; Ника Кекез, из Кикинде (Банат); Димитрије Орсић, из Даља (Епархија сремска); Алекса Ристић, из Буковице код Бијељине; Јован Сарачевић, судија из Београда (сада епископ у Едмонтону — Канада); Богољуб Стојков, из Долова (Банат); Војислав Пробојчић, из Бингуле (Срем); Драгиња Бошковић, слепа песникиња и рецитаторка из Београда; Радојица Мирковић, из Прова код Владимираца; Петар и Десимир Старчевић, из Суводања код Ваљева; Бранко Симеуновић, из Горње Трнове (Босна); Стеван Малић, из Трнаве (Босна); Бошко Топаловић, из Коњевића код Чачка, сада јером. Рафаило; Милија Ристивојевић, из Гојне Горе код Ужичке Пожеге, сада јеромонах Митрофан; Радослав Савић, из Бошљана код Варварина; Божа Чеперковић, Рсавци код Врњачке Бање; Чедомир Недељковић, Плужац код Осечине Ваљевске; Драгољуб Матић, Поточац код Варварина; Петар Пелемиш, Пожарница код Тузле; Стеван Симић, из Горње Трнове (Босна); Јевтимије Стојановић, Брејановце, Печењевац; Гаврило Томић, из Диваца код Ваљева; Драги Милетић, из Сугубине код Крагујевца; Милутин Бранковић, из Брадарца код Пожаревца; Чеда Милосављевић, из М. Орашја код Смедерева и др.

У листу се више пута опомиње да је било тридесетак искусних мисионара-проповедника и још стотинак продаваца побожних књига.

 

Епископ браничевски Хризостом (Војиновић)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: